Стражилово

чз 194 ЕЗ-

служиваху бољу срећу. А како ли је он некад замишљао себи ту срећу, како ли је за њом чезнуо! Па што да га тако дуго заварава и та пуста пада, да 1.о се све заборавити иа да ће бити боље, да ће бити онако, како треба да буде! Да се којом срећом могло одмах увидети, да номоћи нема, па би до сад ваљда већ прекужене биле те муке, које му троше и душу и тело! Трудио се Иван свом снагом, да бар снољашње сакрије, како му је пусто у души, али је крај свег његова усиљавања избила велика промена у животу му и опхођењу с другима. Опазило. се то, како журајиво чисто стреса са себе конвенцијоналне дужиости, кад их ие може да избегне. Изобичајио је од неколико дана те не иде после ручка у читаоницу, него прилегне а сијеста му се богме но гдекоји пут отегне и нешто иреко обичие мере. Марија га често пита, да му пије можда зло, и хвата га за руку па му и чело пипа, а оп се еваки пут одсмехне тој њеној бризи па онда оде на иосао, сигурна крока и дигнуте главе. Н>ој то оида право и пе стрепи више, само се ужасне, кад јој се учини, да је сад иешто иестрпељив нрема детету и да много сад превиди, у чему је пре уживао. Али је и тај ужас одмах нређе, чим Иван опет дигне величкога малишу да га нбша па га притисие љубити. Све на свету може бити, М1 нпн она, али то никад ни до века, да ће он нрестати гинути за тим дететом. Једио после но дие мали Милоје већ одавна одспавао своје и већ се и наиграо до миле воље а Иван још никако да изађе из чисте собе, где је на диван ирилегао био одмах носле ручка. Марија узме дете за руку иа иолако уђе с н,им у чисту собу. Иваи отворенпх очнју лежи на Дивану а не миче се, ма да их виде обоје, кад уђоше. Дете притрчи диваггу, сагне се Ивану чело ногу, закикоће се иа га повуче за ногу. — Тата, гшдоди то је! Иван се не миче. -— Тата! Тата! — наваљује дете. — Та Иване, за Бога, како можеш бити тако дрвен? Дете те тако воли а ти — Пољуби, дупго, тату! стаде храбрити

дете, које већ готово било да бржЉе у плач. Ивана као да погоди стрела. Нагло пружи руке за дететом, привуче га себи па му стане тепати. — Тако, видиш! рече Марија а на лицу јој оиет сине она ведрина последњих дагта. И сама приђе ближе. — Хајде, чедо моје, кажи, како волиш тату! позове дете, клекнувши крај дпвапа. Дете се пасмеши па раггшри руке, што игда може. — Зар тако здраво ? кликне Иван и обаспе дете нољупцима. — Е, а маму? Брже! Како волиш маму? умеша се Марија, отимајући у шали дете од Ивапа. Како је јопг клечала пред диваном, обгрли је дете око врата. — Тако! иа то ће оиа задовољно. А сад де загрли и тату. Малипга послуша и то те је Маријин маиевар иошао за руком да не може бити сјајније. Иван је био сав раздрагаи. Теиао је и тепао детету, грлио га и љубио и већ не знаде човек, шта је доста. Тек ће она прекинути. — Хајде, злато моје, сад иди лепо па се играј с Илком. Тата има сад иосла, а знаш, ако буденг добар па лепо слугпаш, донеће ти тата до вече коња. — Је л онод велитод? протепа дете а дигло своје лепе очи па матер. — Да, да, оног великог! потврди Марија, а дете све радосно истрчи и::! собе, да се похвали Илци, пгта ће добити до вече. Иван и Марија остадоше сами. Он је још лежао на дивану, она иак, по што је за дететом отишла до врата и видела, да је собарица у другој соби дочекала дете, вратила се и села па столицу Иваиу чело главе. — А што се ти даиас толико леииш ? запитаће тек у иеке, по гпто су дуго ћутали, гдедајући еваро преда се. — Не зпам ни сам! одзове се Иван, али је још не погледа. Оггет тишина; Н>ој иоче горња усиа дрхтати. Г.п се капда у том вашем суду нисте баш претргли од иосла, кад се теби