Стражилово

-43 195 в,—

тако жури — насмејаће се она на једаред. Ивану на мах дође н»е жао, и то тако, како још никада до сад. Учини му се, да је његова равнодупшост мучи и убија, учини му се, да то ипак и ипак није нраво и поштено од н.ега, и човек се свлада, придиже се у пола, погледа је смешећи се и нристаде на шалу. — Да видиш, не ће бити тако. Волио бих тебе на један само дан одредити да судиш, иа би се одмах ратосиљала. Ето и јутрос! — ту му лин,е доби опет онај мирни озбиљни израз -—. Не знаш ти, како често човек дође сам са собом у опреку. Јутрос сам гласао за то, да се простом убици одреди блажија казиа. — Шта? нрестрави се она. Та ту би бар требало да је лако. Глава за главу! Куд ћеш праведпијег и оправданијег правиЛа ? — Било би, кад би човек смео пресуђивати само но чииу, без обзира на оно, што је чин изазвало. — Па зар има и какав обзир иа свету, који би био у етаљу извинити убиство? —• Има, Марија, има, ма како да се том противе твоји иојмови о правди и иравици. Ето ти жива примера на иашем данашњем осуренику. Био је то иоштен и ваљаи човек, па благо од човека, ни муве тај ниј.е знао увредити, на ето шта се иачиии! Од иитома голуба постаде крвожедаи звер. Имао је жеиу, коју је волио над свиме на свету, којује, тито кажу, на ру : кама носио, коју је назио, као мало воде на длаиу, а она није била вредна његове љубави. Влагост и доброту његову није умела да цени, иего ју је чак иа то употребл.авала, да га нодло вара и срамоти. Кад се о том уверио, судио јој је сам страшно, али ио иравди. Ту Иван умуче. Иоследње речи изговорио је нагласком стална и непоколебљива уверења. Њу као да је текнуло то, што се он са толико искрена жара заузима за тог злочинца. Но једино се ио лаком бледилу иа лицу јој могло нознати, да савлађује нешто у себи, што је свом силом гони, да у очи луни мужу, да није ни та жена све-

му крива и да треба и код ње тражити обзира и иа њих се освртати. Снол,ашн,е је иначе била мирна и тешко да би ико на свету кадар био оцазити но њој, да је готово до очајања доводи одлучни тон, којим њен муж исповеда пешто, јнто она из иајдубл.ега уверења осуђује. Некако овлаш, чисто као само за то, да не нрекине разговор, рећи ће, више себи, гледајући нреда се: — Међер ираво кагку: највећа правда иајвећа је иенравда. —• Како то мислиш? жацне се Иван и унре оштар поглед у њу. — Та да! настави она, не опазивнш његова иогледа те се пи мало ие збунивши. За њега, простог убицу, тражите олакшиЦе а њу јадницу осуђујете и не саслушавиш је. Бог зна, шта је било, те је хтела не хтела морала бити таква. На зар нас Бог не учи, да ваља праштати? — Докле? унаде јој Ивап у реч а већ је скочио био с дивана па немирпо стао ходати по соби. Било је за цело и тога, али ако је то тумачеио као слабост и немоћ, шта онда? — Иа ја не зиам како је било у овом случају ! стаде се Марија извлачити, јер се нонлашила, да ће се ствар здраво заошиљити, а до тога без нотребе није рада била да до1>е. Ја само у опште говорим и браним жену као слабо створење, које не може за свако своје дело одговарати баш до најмање оитнице, нарочито оиде, где не влада толико ум, колико срце и крв. — А да на што је опда моралтта вол,а и снага, кад човек не би знао сам собом владати те обуздати то ерце и ту крв? И ватру, символ необузданости, може да укро ти, а не би могао себе и своје страсти! Али то и јесте оио. Моралпа се воља и снага слабо данас развија и челичи, слабо се утврди у човека иојам о дужности. Какво ли пам је то васиитање? Ето у вас женских! Научите штрбецати два три језика, нешто мало научнте музике, науче вас, како да се крећете у друштву, да се насмејете, где учтивост захтева, и све тако којешта. Од куд онда и да зиате, шта су вам дужности н]>ема мужу и деци? Како