Стражилово

43 196 ЕЗ-

да вас онда у свему не руководи сујета, себичност и ниска страст? На једаред застаде па ногледа у н,у. И против воље му спопаде га страх, да је далеко забраздио. Кад виде, како је њој из лица нестало и нослеДње капи крви те како је усне чврсто стисла, дође му да је нотребно да нагласи, да је то говорио само у опште, без алузије на икога. Но у том га она предвари. Заграбивши нагло са најскривенијег кутића своје духпе још онај јадни остатак умешности у прикри-

вању правог свог расноложаја, насмеши се па ће тек: — Ми се ваљано задипшутасмо а ја још за вечерас имам вас дан да снремим. Већ си заборавио је ли — додаде, кад виде, да он не зна, о чему је реч — да смо данас нозвани код Ракићевих и да си ми обећао, да ћемо ићи. — Да, збиља! сети се он. Е па хггјде ти спремај а ја идем да завирим мало и У С УДСНаставиће се).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова по француској преради Евжена Готи нрквЕО Миливој МансимовиА. НРВИ ДЕО. хш.

нут закуца он на врата. — Ко је то? запита Вјера. — Ја! одговори Рајски тихо, нромолив главу кроз отшринута врата, — могу ли унутра? Она га нусти унутра и понуди му столицу. — Јучеје Јегор чемодан однео опет на таван, рече му она након кратке почивке. — Па ? — Ништа. — Хоћеш да питаш, шта је са мојим путовањем; а то. видиш, зависи од тебе, хоћу ли отпутоватп или не. — Заиста? — Дабогме, ти то добро знаш. — А шта треба, да учиним, да се то збуде? Жртава? Ја сам готова да вам својеручно скинем чемодан са тавана. Он не рече ништа на ову шалу. — Дакле, кажите! — 1 Ј еци ми прво, да ли љубиш кога. Она се нагло окрену према њему и погледа га пренеражена. — И онда ми реци, ко је нисао оно писмо на плавој хартији; ја сам уверен, да га није писала попадија, наваљивао је он. — У каквој је све то свези са вашим одласком? упита га она све више и више зачуђена. — Ево Ку ти растумачити: ти симирекла, да се не могу надати, да ћеш једнога дана и ти мене љубити. — Јесам. — Лепо! Да ублажиш бол, који су ми ироузроковале те речи, реци мн истину, да се немам чему надати, — и ти престајеш живети за мене. Говорио је са страшћу и убеђењем. Она се промисли неко време; изгледаше, као да се бори сама са собом; на послетку се окрене њему. — Нек буде! рече нолагано па онда спустивши глас настави: — јест, ја љубим другога. — Кога ? новиче он, скочив нагло са столице. — Шта вам је стало до његова имена? — Морам га знати! Којеписао оно нисмо? понови онет, а глас му стаде дрхтати. — Нико! ја сам јој нарочито рекла, да нисам видела никога, а писмо је од Наталије! потврди оиа хладно. — Баш не ћеш да кажетп. — Ја ћу вам увек само једно моћи рећи. « — Шта ? — Идите! — Добро, баш ћу да остапем! рече он опоро. Дуго је гледаше. — Како вам је воља, рече она иронично, —