Стражилово

-13 197 к-

ви сте код своје куће. Али, раг'Јоп, оутра морам рано устати, рада сам да идем к Наталији. После одласка Вјерина осећаше Рајеки, да га обузима страшан осећај усамљености. Све му се раснлинило пред очи.ма, па није нпшта друго видео, него да су завесе Вјерине остајале непомичие, да није више седела иа својој омиљеној клугш; без ње му беше икућа и околинаи све остало нусто. Ма колико да је желео, није ни могао ни смео љубити своју рођаку, јер му је одузела свако право и сваку надежду. Она му је нризнала да љуби другога, а за тим је отишла, понесавши са собом кључ од својс тајне, коју му је само у полак открила. Она не беше за њега ништа друго, него забрављена врата. ГГредаваше се својим ре®лексијама, разговарајући се са бабушком. — Вар нисте опазили, да је од неког доба поетала нсшто замишљена? заиита је, у нади да ће тако моћи реншти загоиетку, наиисану на плавој хартији. — Зар си ти оиазио? — Мони се барем тако чипи. — Зар бих је ја волела, да нисам тако што одмах оназила? Већ много иоћи еам пребдила, размишљајући, шта то може бити; још од пролећа ми је тако нешто чудновата, час весела, чае замишЛ )Сна, час оиет јогунаета и раздражеиа. Треба је удати, ето то је. Питала сам и доктора, а ои све нешто о живцима бунца. На част им њихови живци! Шта значи то? Некада доктори нису живце ни спомињали. Неко на пр. иати од бубрега; они ти онда лепо кажу: Болесни су му бубрези! ал' данас, чим што Фали, одмах живцс на среду! Да није можда љубав? заусти Рајски. — Господе Боже, само нам још та несрећа треба! крикну Берешкова. Од куд ти то иаде на памет, Борисе ? Говори! рече му, преклињући га. — Та немојте, бабушка! утишаваше јеРајски, који се већ нокајао, што је то рекао, умирите се. У осталом, она не ће ни мени рећи оно, што крије од свију. Ја не знам ништа, ни куд иде, ни ко је та поцадија. Што год знам, све сам од вас чуо. - Иетина је, да ником ништа не говори! одобраваше бабушка, умиривши се опет. Јединој попадији што се иоверава, она зна све што се догађа у души Вјериној, али та јако пази, да нс ода коју тајну своје пријатељице.

Настаде ћутање. — А поеле, у кога би могла бити заљубљена? настави Татјана Марковна, — ја не знам никога. — Никога? запита живахно Рајски. — Једини шумар би могао бити, рече замишљена. То је красан човек. То би га особито обрадовало, барем колико се мени чини, а био би врло добра партија за Вјеру, али... — Шта али? — Она је тако чудна! Не зна човек како да почне, како да се влада с п.ом! А он ј е човек озбиљан и богат, има... — Какав је тај шумар? Је ли млад, добро васпитан ? ... — Видећеш га ових дана, одговори Берешкова, сва у бризи. • Неколико дана после овога разговора седео је Рајски са бабушком и Мартом при чају. Заиара, која је цео тај дан владала, предсказивала је олују, која се пред вече и подиже. Са оне стране Волге превукло се небо црним облацима, запара постајаше све несноснија, а ветар поче већ подизати вихорове од прашине но пољу и по друму. Све се беше смирило. Татјана Марковна зазвони да се спрема. На све стране сс затвораху камини, прозори, капије. Не само да се добра Татјана бојала олује, него није баш лепо гледала ни оне, који остајаху равнодушни, и сматрала је то као знак нерелигијозности. У њеној кући се сваки иобожно крстио, кад би иочело севати, а онај, који није то учинио, добио би оштар укор. Једном приликом је отерала у кујну Јегора, који се, по свом обичају, и за време буре кикотао са служинчади. Бура се величанствеио приближивала. Из далека се чула потмула грмљавина грома, а овде онде се дизали стубови прашине. На јсдаред севну муња и расветли небо а врх села се разлеже страховит пуцањ грома. Рајски брзо зграби кишобран и каиу и изиде у врт да носматра слику и утиске природе пре буре па да их после опише. Бабушка, видећи га, где одлази, куцну за њим на нрозор. — Куд си пошао, Борисе? запита га. — На обалу Волге, да посматрам буру. — Јеси л' ти шашав? Врати се брже натраг! — Нс ћу, хоћу да идем.