Стражилово

43 199 ЕЗ-

шумар брижно. Да нисте прозебли? Да не киснете можда? — Пишта, иишта, са свим ми је добро, Иване Иванићу. — Како би било да обучете мој огртач од каучука? Бојим <-е, да се не нрехладите... Не бих никад себи онростио, игто сам вас новео... — Ала сте досадни! рече му Нјера нријајатељс.Јгим тоном; старајте се само :»а себе и свој посао, назите иа кои,е. — Како вам је драго ! одговори живахно и са тоном иотчињепости Иван Пваиик Шумар је терао коље, вичући на и.их и ншбају 11!I их по гдекад. По сваки час би се крадомице освртао, да види, да Вјери што год не Фали. Па иослетку приспснтс у Малииовку. Иваи Иванпћ скочи са ссдишта и иокуца дршком сво-

га бича на вратима. Ирохор, Тарас и Јегор се пожурише да отворе; кола уђоше у двориште и стадоше нред стеиеницама. Шумар предаде ћвоје коње бризи тројице мужика, нодиже Вјеру из кола и снусти је нежно на канаие у салону. Рајски, сав каљав иђашс за, н.има и пе испушташс из очију ни једног покрета шумарева, пи једног иогледа Вјерина. За тим се Иван Иванић врати у прсдсобље, скине свој огртач, своје високе путпичке чизме, отресе се, прође руком кроз косу и заиште од чвљади четку. Међу тим је, Верешкова загрлила и иољубила Вјеру, корећи је нгго је пошла иа нут, по Тако ружну времену, не бринући се ни за себе а ни за своју бабушку. За тим јој рече, да се одмах пресвуче, да се осуши и угрсје. А онда буде заиове,1)Спо да се иостави самовар и донесе вечера.

(Наотавиће се).

О ЛУКСУЗУ.

тл

азличит карактер показује луксуз у стара времена парочито што се тиче сахрањи^ вања Штвих. То вреди на име за пекадашње

Јелине. У иројско доба помеиутога иарода приређиваху при сахрањивању знатнијих и виђенијих људи велике даће, на којима се трошило силно јело и вино. Вино еу не само пили, всћ су њиме гасили и гломаче, на којима се сиал.иваху лешине. При сахрањивању војвода и ■ нризнатих јуиака убијали су и заробљеиике па би за тим држали сјајне витсшке игре. У Пејшклово доба показује луксуз и што се тиче сахрањивања мртваца здравији и разумнији иравац. Иогреби беху више прости и једноставни те не стајаху много трошка. Јс ли иак умрво какав одличиији и по државу заслужнији грађаиин, приредио би му се свечапији. епровод и држава би се, ако покојник након себе није оетавио имања, бринула за његову породицу. У миогих варварскнх народа је обичај, кад умре глава иородице, да опреме ма други сВет и његову удовицу и најмилије му слуге. Тај грозни обичај бешс у

(Наетавак). ,јеку и у Мсточној Индији свс до најновијих врсмена, и Енглези га тек тешком муком могоше да укипу. ЈГуксуз треће перијоде, који влада у народа што се клоие своме паду, показује се са своје штетне стране и што се тиче погреба. Тако се прича да је гломача Хефаистопа , приснога пријатеља Великога Александра, стајала више од 12.000 таланата! (око 30 милиуна Форината). Скуноцене беху и глбмаче римских великаша из доба империје, јср беху често углачане и моловане. Кад је цар Нерон сахрањивао своју жену Поаеју Сабину, потрошено је више тамјана и измирне, него што роди заједну годину у целој Арапокој! У некојим земљама показује луксуз смесу свих трију перијода. То вреди навластито за Источну Евроиу. Велике гозбе на којима се троши силпо јело и пиће, многобројие слуге које већим делом немају никаква посла, подсећају на груби луксуз прве перијоде. П1то даље пак напредује култура, тим већма' расте број оних који терају