Стражилово

-чз 249 ез-

рода до наЈБиших друштвених степепа. Религија љепоте бјеше толико развијеиа, да је сваки, ма и иајман.и умјетии1{, иала:шо свога мецеиу. Микелапђелу и РаФајилу одаваиа је па папскоме двору пошта кпежевска; Бенвенуто Челини и Андрија дел Сарто иозивани су и чашћени у Версаљу као рођени краљеви. Весели, белбрижпи, жедии славе, власти и раскошја, ти су л,уди гледали једипо да се што већма земнијех сласти иауживају, и ревносио избјегавали

то је јамачно био чувепи Аретинац (Ке1го АгеИпо); па ииак су се око тога озлоглашена човјека грабиле окруп.ене главе, а о длаци га иана Јулије не иаправи витезом Оветога 11ет|)а и пе наименова кардиналом. ]{ао што се види, Христови намјеспици XVI вијека пе бијаху чак муханати у иогледу моралности. Држећи се Терепцлјеве пзреке: Ното зит, ћитапј гпћП а те аПепит р и Iо, мишљаху они, е све оно, штоје људско, пе могаше пи и.има

сваки новод тузи и чемеру. Њихова девиза каи' да бјеше : Сг а и с1 е а т и 8 : р о 8! т о г1 ет пи11а уо1ир1ан. Наравно, да у таком душевпом расположеп.у закогш морала пе бјеху мпого ноштовани. И, до душе, Лав X ирисуствоваше овдје у Ватикану представама тако разуздацих комедија, којих би се данас и кочијапш стидјели, премда су пеке о тпјех комедија, као п. ир. Махијавел.ева Шанлрагора , савршена ремек-дјела. Ако је игдје било безобзирног пјесника и удворице.

бити туђе, пи зазорно. Па ко би смио, да их дапас с тогакори? У оио се добајош никако гте зпа1>аше за догму о пепогрјешнвости. С друге страие, људима као што бјеху Јулије II и Лав X, треба миого којешта опростити, обзиром на љихове големе заслуге ио цнвилизацпју. „Упаприје1)1ГВ{1п.е кп.и;кевпости и умјетпостп. вел.аше Лав X, спада у нрве поптифнкалие дужпости". 0 Јулију 11 ириповиједају пак, како је, за откривеп.а Лаокоопове статуе у Титовим куиатплима, дао зазвонити у сва