Стражилово

чз 258 к-

и|)е времепа. Коса ми опада. кад другима још пе почпње пи да седи. Па како сам гадаи! Мзбацио еам огледало ш$ собе, да ие впдим, како сам гадаи. 11о челу и лпцу саме боре као речпа корита. М још ваздап бубул.ица, као да имам нечите богпн.е. Нос ми ил.осиаст и кукаст, ираво чудовиште! Очи упале као да их и пемам. Изгледају само као очп.е дупл.е у ископаиој лобаљи. Па подбрадак — као да га пеко са пратл.ачом спл.оштио. А успе испале, да се скоро виде пепце без зуба.. Чудовиште ! Т1а руке —• сама кост и кожа! Све дршћу. Прс/ги изгледају као канџе... орловске канџе —у<1>! А моја душа! Попови веле, да људи имају душу. Није истипа. И ја сам једаи од људи, па ето пемам душе.... Проето пемам је. А веле да л.уди имају и срце. М1та је управо то тако звапо ерце? Ако се мисли опо па})чеице живог меса, што изгледа као јаје и што је пупо крви — и ја га имам. Стоји ми па левој страни. Али већ мора да се тр парченце меса страшпо сш!]ЏчЛо, можда је већ и иструнуло. Ја као да пе осеКам да куаа. А за др уго какво срце пишта пе зпам. Ја пишта ие осећам. Кад је другима топло, мепи није топло. Иије ми пикад никако, ни зима ни топло... Вели се, да опо, што око мене гмиже да су људи. Ја пе позпајем да су људи. II стима имају поге као и ја, руке као и ја, главу као и ја. Али ја не видим л.уде. А жеие — хм, жепе!? Нели се, да п.их пе.ча. не би било пи л.уди. Али ето пема л.уди, — п.их има. То је оио зло. Па бар да пе сија опо суице, опда се не би то зло тако видело Очи су ми слабе, пе еијају тако. . . . Не могу да издржим. Морам да спуетим завесе што гушће .... да не продре пи зрачак од тога немилосрдпог еуица.. . Како је то краспо, кад је тама . . . но1. . . . . ноћ . . . тншипа . . . мир . . . сам еамцит! Ох, еам самцит А био еам некад млад. Ах, како млад! Млад као рана зора, као први зелепи лист, као прва капља из грапитове етеие. Овеж као нупол.ак, лагахан као поветарац, ч.ио као горски иоточић, б]»з као мисао, здрав као тресак, вредаи као кртица. Коса врапа,

кудрава, све се прелива, чпсто игра као жива. Ј1еп млазић то пије ништа. Леи — то пије потпупо. Али красан младиК ! — говорио је сваки. А ја сам миелио, да иије ии могуће другојаче, ,ве1> да сам баш красац. .. Ох, како сам био красан! Али пиеам био сујетан. Јер то је био дар божји, а пе моја заслуга. Мије била моја заслуга, што сам и.мао живе ватрене очц. Ми вите ве!;е, ии пуначко ]»умепо лине, ни танки брчДћи, пи високо, обло чело, ип јед]»е успе, пи здрави бели зуби — све то гшје била моја заслуга. Али је била моја заслуга, да сам био вредан као кртица, да сам пеуморно радио у евом дућанчићу, свакога сам л.убазко предусретао, свакбга послужио, иикога писам'преварио ни за длаку. Био сам сиромах, од оца ми није ништа остало, што еам мало био стекао, сам сам етекао . . . на како трудно стекао ! Мисам етао пи на једпог црвића. Опда сам мислио, да човек има душе, или бар сам за себе мислио да имам душу. Па срце! Ох, то моје петаш ље слше. к.ако је то морало онда да изгледа .'. . велико за пеброј д])угих срдаца, као да су се срца свију људи, које сам познавао, екупила у једио и то једпо срце да .је моје срце! Па како је било широко .... широко. да би цео свет могао у п.ему да има места . . . могао би да има места цео свет, да то место пије већ било попун.еио једпим једитим створен.ем, које је за мепе било више и веће од целог света . . . И то је било еамо једно етвореље, само једпо — али женско створење... Како сам се опда л.утио иа нопове, који уче, да је Бог створио жепу од левог човекова ребраЈ Г».акво ребро! Та ребро је косг, гадна кОст, крива кос/г, крта кост! .... . . . . 0 не, Бог није етварао жену од костију, јер кости су тнрде,- кости су једпоставне, кости остају кости а биле у човечјем телу, а лежале у земл.и, у човеку као и у крвоЈкедпсу звери, у детету као и у риби, у мачкп као и у елавују. ЈГа зар се могао из такове просте и бездушие материје да стг.прп такови створ, као што је жена V