Стражилово

-чз 259 е$-

Не од костију, иеК од очп .еЈ- сјаја и милоште, од живоети и мекости • срца, од тонлоте даха. и заноса ума створеиа је жепа, да гледајући у њу и])огледамо, да с н.ом оживимо као л.удп. да се покрај н.е узнесемо у милошти далеко. . . . Далеко ћа до пебеспих збезда, па да тим ввездама иокажемо, како срде куда, јер оие — те треитаве звезде то још ие зиају. Је}> да знају, за дело ие би трепериле на празно у иебесиом плаветпилу, већ би се снустиле на чело жепе. да оно увек буде светло, чисто, ведро и гге окаљано

А ја сам л.убио то женско створеље! Ох, како сам је љубио ! Ја пе зпамуправо, је ли то била љубав, о којој се пише и ирича по кп.игама, ја сам само у п.у гдедао . . . гледао на ми се чинило да би у п.у тако био гледао и дању и ноћу до еудпога дана. . . . Мени се чииило као да ја управо и пемам очију, већ да еам гледао кроз њене очи. На ми се често дречесто чипило да и срца пемам, — а и што ми јс требало срце, кад је она, мислио еам, имала срце, које је куцало и за њу и за мене. А чипило ми се, да ми је и душа излинша те еам је улио у њену душу, јер и тако је мој живот скопчан са њеним животом, па нека и моја душа буде стопљена са п.еном душом, да се пикад од п.е не одвоји, а кад би се иеким злим удесом ипак од и.е одвојила, онда и тако нреетаје мој живот! Колико сам се нута л.утио па паше неепике, читајући њихове описе „земал>ских богиња." „Вита као јела!" веле иеепици. Ја сам иарбчито пролазио кроз јелово горје скроз иа екроз, загледао сам па сваку јелу. добро сам их утубио, па бих опда иотрчао к н,ој и гледао је .. . . гледао лажу неспици. Нема те јеле на свету, која де вита као она! А да се још бол.е уверим, ја бих је узео за руку и одвео у јелово горје, те гледао.. . И гледао.. . каква јела! шта је јела снрам ње! Још бих је сравњиваО са зором, да видим, је ли зора тако бајиа, као осмејак на п.ену лиду. Ни нринети! Каква зора!

То је за обичпе евакидан.е л.уде, којима такав ствбр не до1,е ни у спу, а камо ли око у око, загрл.ај у, загрл.ај ! И још бих сравњивао п.епу сузу кад год је питах, да л' ме збиља љуби, капула би јој по једна суза из еиаког ока) — ту еам сузу сравњивао са јутарп.ом росом, иа шта је роеа? Обичиа, са свим обичпа капл.ица, коју сваки створ, и пајнижи створ може да расиљошти у као, у смрад, који кужи ваздух. А њене сузе су чист чиетанки одблесак од дијаманта, што сјаје у крупи краљевској !

И како јој се иисам клео! И како је писам заклињао! И ерећоМ и несрећом, и благом и дадом, ч и љубављу и клетвом, и рајем и цакло^,-и: богом и ђаволом. И све узалуд! * Изпевери ме, 1 . веровао, да јој је вера тврђа 'од ;а. о.стави ме, кад еам држао, да ее ;,ме може ејај од сунца одвојити, ио што би се иас двоје могли раетавити.; нонизи ме, кад сам мислио, да еам се са њом успео у иебеске висице, и иаде .... паде у загрљај другога . . . ту1,ппа. који је био дошао из бела света, да ми свет оцрни .... омрзие . . . згиуси. . . . А за што ? Питао сам п.у: за што ? питао сам себе: за тнто ? И она ми рече: па волп.ч га више! Воли га више ! Чудовиште! Као да л>убав пије дедпа, пераздвојпа, неодмерива, безграиичпа, вечита! И оиа са свим хладнокрвно „рече, да се може волети више и мап.е, као да се она може да мери на каитару па да се одујми или дода, као да она може да буде патул.ак и џин, као да је оиа иећ, која може стојати и хладпа, и млака и врела . . . наклено врела! Не, то пије истипа, опа пије волела ни више пи мап.е, она у онште није никаКо и никога волела, јер то није била кадра, а да пије била кадра да воли, ноказала де, што је варала јцјво мепе па се опда окрепула другоме да и њега . .. . вара! На за што ? тштао сам сам себе, г дер и.у нисам хтео више да питам, ниеам хтео више да де видим, нисам хтео да је чујем! Хм, за што ? Је ли био леиши од мепе?