Стражилово

-га 27(5 о-

Књиговођа ме погледа у недоумици. — Ја ово не разумем. — Одмах ћете разумети. Кад преконпрате ову меницу са верпо подражаваним рукописима, ви ћете ту вашу копију турити у ово писмо, затворити и сами иредати иа пошту иа новратии рецепис. А оригипал менице, разуме се, вратићете мени. — Па оида? — Опда .... онда ћемо видети, је ди капетаи поштен човек!

— Ах, сад разумем! — удари се ки.иговођа по челу. —• Али никоме пи речи! — Вудите без бриге. И мој кшиговођа збиља сврши иосао на моје потпуно задовољство. На п])ви поглед ни сам иисам могао да разазиам копију од оригинала. Чак и она мрља исиод цотписа била је верна оригиналу! (Настапиће со). Манојло ђорђевиТ* Призренаи.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова п» француској преради Евжена Готи прЕВЕО Милиоој МансимовиА. НРВИ ДЕО.

ХУЈН. н осјЦаше да се прнближује бура, и но знајући, како да јс одврати, изгуби од страха присуство духа. — Та седи с миром, кад ти сс говори! рече му мати. — Шта вам говори ваша савест? започе читати Татјана Марковна. Тако сте се дакле послужили мојим поверењем? Ви велите, да ме љубитс и да ја вас љубим као сипа, — па зар тако добра деца раде? Ја сам вас сматрала за скромпа и иослушна... и мислила сам, да ви нисте у етаљу јадпој девојчици завртити мозак и да јој пе ћете којешта брбљати... Она престаде, а он баци на матер мрк и љутит поглед. — Шта ћеш? Тако си и заслужио! ттркосила му је она. — Татјана Марковна, ја нисам могао данас да доручкујем; имате ли штогбд? Умрех од глади! запита, мислећи, да ће се овако моћи изву]ги из шкрипца. — Јесте ли га видели, како је препреден? рече Берешкова, обраћајући се Марји, — сазнао је моју слабу страиу, а ми смо мислиле, да ,је још дете! Ал' слабо стс се намерили, и ако хоћете у младожење! Викентијев иреврну свој шешир, који је дотле држао иристојно на колену, и поче добовати по п.ему.

— Махните се шешира, он вам није ништа скривио. Боље реците, од куд сте себи увртили у главу, да ћете добпти Марту? — За имс божје, иемојте се шалити са мном, прсклнгБем вас! повика оп силно узбућсп. Ако је то шала, онда је и сувише - грозпа. Татјапа Марковпа, шалите ли се ви, или не? — А шта ви миСлите ? -ч- Ја мислим, да је то све шала. Ви сте тако добри, а не као ... Оп погледа на своју матер. — Ираво, правцато курјаче! Јесте л' га видсли само, Татјана Марковна? — Не, ја вам са свим озбиљно кажем, да то није лено од вас, дете моје, што сте говорили с Мартом, а пе са мпом. Шта би било, да ја случајно нисам пристала? — Ви сте дакле пристали? повичс он и скочи са столице. — Чекај, чекај ! Седи још мало! задржавале су га обадве. — Са другом би можда и требало тако радити, али са њом ис, настави Татјапа Марковпа. Ти си лепо требао ирво мени рећи, а ја бих бол.е знала него ти испитати је, да ли и она тебе љуби. Међу тим, ти си се сам усудио .. . — Са свим случајио се догодило! Тако мп Бога . . . — Но, но, само се пемојте клети толико; пе може човек ве1"1 да вас слуита—