Стражилово

-*3 277 Е2-

— С«сму јс онај ироклети славуј крив. — Аха ; данас је проклети славуј", а јуче сте г'а у звезде ковалн! — За нело да ни мислио нисам па тако штогод. Али допуститб да вам кажем ово, ради свога оправдања: ви хоћете да ја радим као послушан и честит деран, то јесг требао сам прво отићи к теби, мамице; и заискати твој благослов, а за тим к вама, Татјаиа Марковна, па вас замолити, да будетс тумач мојих осећаја; носле бих нреко вас добио своје „хоћу" и пред сведоцима бих добио признање своје нсвесте; за тим бих је са неизмерно глуним лицем пољубио у руку на би обадвоје, не смејући погледати једно другом у очи, играли смешну комедију, л.убећи се с дозволом старијих... Зар би то била каква срећа? — По теби је онда леппге дошантавати се ноћу у врту с девојком... нрекину га мати. — Лешне да како, шашап, сети се само, кад си ти била млада ... — Хоћеш ћутати! повикаше обадвс на н>ега. II од куд само ти све то знаш? Сигурно ти је и то славуј рекао? — Да, оп је певао, а ја, и Марта Васиљевна смо расли од милине. Ми ћемо у свом животу много штошта заборавити, али тога славуја и оно вече у врту никада! То ијссте права срећа и то је његово нрво и пајбол.е дело. . . .Га захваљујем Богу, захваљујем теби, мати, и вама, бабушка, пгто стс нас благословили... Ја знам, да и ви исто тако мислите, само из ј огунлука нс ћетс да прнзнате... То пије лепо! заврши он са сузама у очима. И кад би требало поиово започети, ја бих опет исто тако учинио. Татјаиа Марковна се беше раздрагала нага загрли. — Нека ти Бог онрости, добри и мили упуче! Ти имаш право, само с тобом и ни с ким другим могла је Марта слушати елавуја. — Мајчице! мајчице! повика оп, спустив сс пред њом иа колена. — Ето, сад сам му всћ и мајчица, ти си се мало пожурио. Зар да се ти у тим годинама ожсииш? Како би било да причекаш две, три године? — Г>уди паметан ! рсче му мати. Докле ћеш се лудити? — 11а шта? Да лн да му дадем Марту, Марја Јегоровна?

— Није заслужио, Татјана Марковна; а и рано је још. Да причекамо ... Пикентијев притрчи к матсри и пољупцем јој запуши уста. — Јесте л' видели, каквог ветрогољу примате у своју породицу! рече Бикентијева, одгуриувши га од себе. — Код менс ће се ои већ опаметити; ја ћу га знати умирити. А сад ходи овамО! Ои приступи Берешковој, која га ирскрсти и пољуби у чело. — Ух, баш сте нраве мучитељке! Колико сам препатио! рече он, седајући на столицу. — Други пут буди паметнији! — А да где је Марта Васиљевна?... Идем ио н,у ! ... — Чскај! Још само мало сс стрпи! рсче му Татјана. — Зар јопт да се стрпим? — Сад тек стриљење почиње. Сад нема више скакања и трчања; ви писте више деца. Ти си сам рекао, да вам је славуј певао, да стс обојс сазрели. Но, иа сад се држи тога. Оп се мало спевесели на ту праведну примедбу и остаде мирио на свом месту, чекајући да нађу Марту. - Ни за што на свету не бих сад ишла! одговарала је она Марини и Василиси, кад су дошле да ;је зову доле. На послетку је морала сама бабушка са госпођом Викентијевом по њу отићи. Нађоше је у једном куту иза креветиих завеса и изведоше је одапде. Не беше још пи потпупо обучсна, занурено лице је непрестано покривала рукама. Обадве је почешс л,убити и умиривати. Али она се никако не хтеде силазити доле, догод, се нису сви обредили код ње и честитали јој. Вјера је са тихом радошћу саслушала бабушку, кад јој је донела новост. — Ја сам се већ одавно томе надала! рсче она. — Сад само да Бог хоће дати, да и тебе удомим . .. започе Татјана Марковна уздишући, али је Вјера прекидс. — Мајчице! реће јој узнемирена, тако вам Бога, ако ме волите, као што ја вас волим... онда сву вашу бригу иосветите Марти. За меие се немојте ништа брииути... — Зар ти мислиш, да ја тсбс мање волим него њу? Можда мене срце већма боли за тобом . . .