Стражилово

43 279 ЕЗ-

— Гле, како си данас кокетно обучена! опази он. — Заиста? — још како! Ја се дивим твом укусу, рече са горчином у гласу. — Врло ми је мило, што вам се донадам. Само тнто ми се ви векако чудноватим тоном дивите, Ва што то ? — Дођи да се шетамо, па ћу ти рећи. ~ У које доба? — У десет сати. Она га погледа оштро и подозриво. Он онази тај поглед. — Нисам добро радио, што сам тако тачно рекао, требао сам роћи око десет сати.. . Овако се сетила. Вјера седне у кут и ћуташе. Његове ногледе је избегавала и није хтела да одговара на његова питања. Пре но што ће избити десет, узме она своју кориицу за рад и сунцобран на му даде знак, да дође за њом. Прођоше ћутке врт и седоше наједну клупу у близини понора. — Вјера! заноче он, савладавши своју узбуђеиост. — Мени се чини, да сам случајпо сазпао један део твојс тајне . . . — Јест, и мени се чини! рече му оиахладно, — ,јуче сте чули моје речи. — . Било је са свим случајно, ја ти се кунем... Верујемвам, прекииу га оиа, па шта онда? — Па ништа. . . Даклс ти љубиш некога?... Сумп.е впше пема, само ... ко је тај ?

— У залуд питате, ја вам не ћу рећи! одговори му она сухо. Он уздахну. — Ја увиђам, да немам права, да иитам... Ах, Вјера ! За што верујеш њему више псго мени ? — За то, што га љубим! . . . У тај мах се зачу у понору метак из иушке. Вјера нагло устаде. — Шта значи то? Је л' то он? иитао је Рај ски иобледевиш. — Време је. . . десет сати, рече она у силном узбуђењу и старајући се да избегнењегове погледе. За тим нође према понору а Рајски за њом. Она му махну руком да остане. — Шта значи тај метак из иушке? запита опет. — То мене позива . . . — Ко? — Писац илавога писма ... Ни корака за мпом, рсче му одреигато, ако не ћете да. .. — Вјера! — Ни корака даље! ионови она опет, јер иначе ћу оставити кућу на увек. И она замаче за жбунове. — Бјера! Вјера! Чувај се! викао је за њом у очајању. Он слушаше за њом, али је чуо само како у два маха запуцкара сухо грање под њеним погама а за тим иастаде тингана. (Наставиће се).

•: „и „и -и -.и -и ^ П 0 У К А. • ^ "Т 4 - <??>б^ ••Т* -Т-

ЦЕТИЊСКА УЛИЦА НЕКАД И САД.

(1856 пролеће године 1856 ја сам купио кућицу, и доселио се у Цетињску улицу. Од тога доба станујем у њој беа ирекида. Онда та улица иије имала одређенога имепа. 1Бу .је Цетињском пазвала београдска ошптипа, кад је варошк.им сокацима надевала имена, и кућама прншивала б]> ој ев е. Кућица, коју сам куиио 1856, .дапас .је под бр. 15 а .

и 1892) Годиие 1856 пе само да Цетињска улица није била калдрмисаиа, него њом једииом иротицаше готово сва вода кишница озго од Батал-Џамије овамо ка Дуиаву. За то средииом те улице бејаше ироривена толика јаруга, да су кола могла ироћи само с великом оирезношћу. Пред мојом кућом ћубретари су збацивали с кола ђубре, које су из вароши извозили; и мени су се, кад сам се на