Стражилово

-13 315 е§-

човјек и иеотице у себи н|н )мми1Л.а: Боже! ала би тај камеии рис морао загрмл.етн. да се ио каквом дивпом чуду од једном иа ноге скочи и нроговори. Р. 8. — Сад се сјећам, како сам ти био обрекао коју казаци о кацитодској Венери и Гладијатору. Немој жалити, што I,у морати, да се томе обећаљу изневјерим. За ситнији опис не достаје, ево, вре-

мепа; а нет-шест адмиративпих фраза сла бо би што шиховој Карактеристици донри нијело. Ј 1 и ћеш их, ако Бог да, својијем очима видјети и сам н])осудити. Тако исто мррам да нрекутим. и дивну Свету Те.ре,зију од Бериипија, која ме чисто очарала у цркви Сп. Марије „с!е11а УШогга". Ако те икаднут овамо нанесе, пе заборавиту статву: пе ћеш скоро тако тпто у животу впдјети.

(Свршиће сс)

Марно Цар.

АНДРИЈА ЛУКИЋ И ТИНКА ЛУКИЋКА.

Дружила срнског народног иозоришта броји у овај мах многе ваљаие и већ иричознате уметничке снаге у своје члаиове а међу тима су и двоје уметника, који су својим озбиљиим. и свесиим радом стекли и љубави у српске нозоришне нублике а и нризнаља у критике. То су уметпиди: Андрија/ ЛукиИ и жена му Тинкч, родом Г>рашованова. Андрија Лукић ево већ двадесет н две године служи српској Талији. Папозорницу је први пут ступио године 1870. у Ст. Бечеју у улози старог тамничара Јозује у глуми под патписом: Марија Тјудор или Три дана из жиВота једие краљице. Лукић се родио године 1852. у Вршцу, од оца Иетра, вредна и честита занатлије, кога је у своје време са племепите му душе, бистрс главе и дарежљиве руке поштовао цео Вршац и околина, и од матере Јуце, родом Ивачковића, из трговачке куће у Делиблату. Основне школе изучио је у месту свога рођења на је онда као иитомац иокојнога. патријарха ИрокоИија Ивачковића, тада Арадскога владике, отишао у Арад, где је ишао у мађарску школу. Еад јс оно пре мал те пе двадесет и пет година дружина српског народиог иозоришта још нод уиравом честитога Јована Ђорђевића први (а бој се и иоследљи) нут била у Араду, одлазиоје Лукић као ђаче на приказе и онда се веЈг у љему родила вољаза глумоваљем. Из Арада се вратио у Вршац и ту ј.е још свршио, два разреда немачке ниже реалке па онда, пе могавши одолети чежњи за позориштем, ступи у дружину Лазе Поцовића, код којега ,је нровео иуне две године, одлазећи са дружином у разна српска мсста. Годиие 1872. видимо га већ у редовима јупачке Фалапге српскога народпог позоригата, видимо га до душе у ирви мах забављена само у епизодама, али га видимо одмах са најлепшим надама, које се, хвала нека је одлучном дару његову, издржљивости му и вредноћи, одиста и испуниле. Као

млад момак па оку дооро )(_■ дошао оио управи да га употрсби и за улоге мла1>аних љубавник.а и нрошло је дбста времена, док су у њему открили онај прави љегов дар за карактерне улоге. Морао је са Ивом Прпојевићсм ',тек дочекати, до душе и призпаље, да је „доста добро нонсо улогу", али и замерку, да „у моментима гњева беше • сувигае добричина", па онда је погбдио праву стаз.у са Кнезом Лазаром и у Суботићеву „Милошу Обилићу",и у Николнћ-ЈПлезингерову „Зидању Гаваппце", са старим Милером у ИЈилерог.(|ј „Сплетци и љубави" а р1апо још са старим слугом Дапилом у Шилеровим „Газбојници ма", кога нико вигае после љега, од како је он узео етарога Мора, није приказао онако јединетвено лено. 'Свртао једо душе и после иа етраппутицу н. пр. као гиздани Мешем у Скрибовој „Чапш воде", но, али су то били маље више тек дигреси без важпости, изазвани оним, у пашега народпога позоришта вечитим и неизбеживим нсприликама у особљу. А кад дође „ЦигаЦин": Сиглигетијип — Лукић га је у нас први играо 15. децембра 1873.— онда се, као воеак пред лицем огња, растопиле све сумн.е у еминентпи дар Лукићев. Сам Коста Трпфковић, всћ после првог приказа, рече за Лук.ића: „Да сс од г. ЛукиГа ниемо у папред надали, да ће евоју, у комаду гла.виу, улогу иотпуно схватити, могли бисмо рећи, да нас је изненадио, тако је верно представљао Цигапина. Жив говор, пропраћен иепрекиднии мицаљем и руку и ногу и целога тела са свим карактерише сточњака", А докле је Лукић дапас еа својим . „Циганином" дотерао, зпа са.в српски свет с овс етране Савс и.Дунава. Далеко би ме одвело, кад бих хтео набрајати улоге, у којима ее до сад Лукић иетакао својом свагда промшпљеном и фипо пиансованом игром. Од Спире Грабића у Тр.и<мшвићеву „Чсститам" па до Иардије у Чикијину „Баш-Челику" велик. је размак, но ипак га је Лукнћ свега начичкао, што рскао Марко Цар, у бога вер-