Стражилово

-кз 34'2 Е>-

Од како сам зазнао за се, међу свима тицама најмилија ми је ласта. Још дететом осећао сам према њојзи нежно иоштовање, иа сам тврдо веровао, да њихово борављење, иод крововима наших кућа, доноси бдагослов. Њихов јасни цвркут, облетање око кућа, све ме је то радовало, а понајвише, када посматрам, како марљиво одлећу и долећу, носећи у кљунићима и на ножицама блата и сасушене травке, да налепе под кровом, над нашим прозором, гнезданце. Оне по вас дан неуморно раде и већ сутра дан виси под кровом, као грозд пуно, гнезданце, из кога извирује црна главица женке и мирно слуша цркут мужјака, који јој у кљунићу донесе читава лептира, кога она одмах нрогута. Женка је легла да снесе. Мужјак је још неки часак остао на ивици гнезда, па је, на широко оируженим криоцима и раширеним репићем, цвркутао, нагнувши се кљуну женкину, а за тим одлете за, лептировима и инсектима, који у нробуђеној пролетњој ирнроди на све страие зујаху. А деца никада не дирају ластавицу, па тако ни ја, јер смо веровали, да је она облетала. око Раснетога, цвркућући : „ мртав! мртав /" само да га не би бездушни мучитељи и даље мучилн. Ва то је Бог и благословио, као рајску тицу, а издајицу вранца ироклео, јер ,је, у наточ ластавици, викао „жив/ жив /" Ова детињска милост наспрам ласте није се помутила у мени ни онда, када сам, у велико, искусио, да је сваки осећај, па ма колико он нлеменит и драг био, само нривремени одсев нечега што ће проћи. Њен повратак, после дуге зиме, поздрављам као весницу пролећа, на често, но читаве минуте, застајем ца их носматрам како тек у гомилицама слете око каквога блата, над ко им сунце, свом жестином пролетњег жара, трепсри, а оне начичкане око влажнога бусења, забоду кљушЉе у влагу, постоје мало, па им тек под црним, као гак, криоцима сине нлавичаста и бела боја наперја, оне прну и као стрела иолете у цнк цак, расипајући се у врелом ваздуху, у којем лепо видиш како нешто нрозрачно трепери и ври. Сунце пече; мирис зовина цвета и јасмина, иомешан са мирисом још влажне траве, запахњује те мајским валима, а ухо је препуно пролетних звукова. Чини ти се, да је сва ова ваздушна јасноћа од неба до земл:>е постала, огромно, невидљиво звоно, које мело-

дичном хармонијом звукова, брујања п мириса, буди васелену, да се пред престолом вечности поклони. Тако је увек у леним, мајским данима. Око тебе све ври ; а далеко, далеко тамо, од времена на време, једва доиире кукурекање нетлово, па ти се чини, као неки, давно избледели сан, чија те успомена на нешто слатко и мило иодсећа. И сву ову раскош најлепше ризе вечности наговегаћује нам весник пролећа, мала ласта,вица. Долећући са далеких страна јасним цвркутом пева она о блаженству, којим нас нрирода напаја. Па онда није ни чудо, што се онако племенита бајка илете око имена онс безазлене тичице, ко.ја ме једног дана иепуни још и днвлењем, како сам посма,трао догађај, што се тога иута десио. На нашем крову, над самим ла,стпним гнездом, нанели врапци нешто сламе, у олук, на се ту и настанили. Од времена на нремедизао се увек јасни џагор врапчијих гласова. Тај врапчији пар по вас дан се у блуку кавжио и свађао. По кад кад облете ласте око њих, развађају их и растерају. У близини своје домаће тишине нису триеле овај цигаискп свет, који им ругаи домаће снокојство. Ластина женка није неколико дана наиугатала своје гнездо; постала је мати неторо голуждравих тичића са танким, протегл»астим. вратићима, на којима су, готово несразмерно, велике главице биле. Час по долети мужјак, а они с ниском извију изнад гнезда црне главице, рашире кљуниће са жутом норубом око усана, а ласта им у,тури кљун у расклонљено грло и спусти ухваћену бубицу. Докле их је мужјак хранно, дотле је женка одлетала и враћала се својим тићима са обилном храном. И тако су мужјак и женка наизменце одлетпле и долетале својим гладним тичићима. Једног даиа чу се несносан џагор у олуку. Покавжили се накосни врапци, накострепшли пера, растресају крилима, и са извијеиим вратовима налећу једно на друго, наиадајући се то кл.уном то крилима а, почупана порца одлећу на све стране. Цвркут и ииска њихова продирала је у ухо несносно. Жасте цвркућу у гнезду, извију главице, па тек погледају, како се оно двоје усрдно черупају. Ва час застадогае, прнуше у ваздух и узлетајући дохватигае се крилима, нрипише се једно уз друго и станге се још бешње кљуцати, али ни једно