Стражилово

чз 371 ЕЗ-

не разлМује, готово ни у нотанкостнма, од сличпијех догађаја но осталијем паланчинима у свијету; пошто су читаоци одавпо засићени описима, у којима се говори о иуцању прапгија и витлаи.у застава, о свечаним обједима (на којима одлични „иповјерци" напијају туђим архипастирима, па којима архинастири држе поучителиа слова о слози и л.убави), о војничким смотрама, о жеискијем плеткама при углави бракова, о лажнијем сузама младијех удовица, и т. д. то ћу се овдје ограничити да изнесем само два догађаја те врсте из розоиечкога живота, за које ми се чипи да заслужују нарочитога помена. Једап млад,' личан, имућан трговац, капетански сип, заљуби се у госпођипу, сестру једнога вишег чиновника. Госпођица се истом мјером одазва младићу. Мора бити да је та мјера допрла била до вршка, кад обоје помишљаху на брак а пе страшаху се големе ирепрјеке, на коју су знали да ће паићи, на разлику вјера. А мора бити да су веома вјешто крили од других узајамну л.убаВј пошто ии шјора Тереза ништа пе дозпаде о томе до онога дана, кад стари капетап изиенади чиновпика прошевипом. Стари, намрштен, каза у кратко, шта га је довело. На ирви мах чшговпик пе могаше доћи к себи од чуда. Пошто се мало прибра, прва му мисао би да одлучио одбије, али као учтив и обазрив човјек, нослије п>еколико : „хм! е! ха! ко се томе надао? Извипите, ја сам заиста сувише изттенађен, и ако ми част чините!" поче се изговарати тијем, да треба пајприје дјевојку саслушати, а то ће он учинити насамо. — То је и моја жеља, нрије свега! нрихвати одмах стари морски вук, смијући се испод брчиие, али се опет памшрти. Поред свега тврђеп.а оцога мога заврзапа ја нијесам увјерен да ће госпођица пристати. Зато бих рад био одмах чути п.езину ријеч. И треба да се то одмах ирекине, овако или онако, јер ја ие мислим више с тога долазити, а, већ еами знате о шта ће запети. Чиновпик је баш о томе мислио, иначе пије имао шта да замјери пи иросиоцу, ни љегову дому. ЈЗидећи пак да ни каие-

тан не вјерује, е је брак могућан, а номишљајући да ће бол.е бити да се што прије изађе начисто, дозове сестру и ноче околишујући. Али старац, који бјеше устао, нрекиде га. — Ја сам дошао, да вас просим за мога еина. Је ли истина, да сте дали вјеру једио другом? Дјевојка поблиједје, али нотврди. — Је ли истина, да ћете нријећи у нашу вјеру? Дјевојка обори главу пред заиреиашћепим братом. — Молим да речете : „хоћу, илинећу", на је свршено све! убрза канетаи. -— Шта? Како? поче чиновник, једва, долазећи к себи. — Извипите, али ме је мој син увјеравао да су се иу томе сложили,—иначе ја не бих пи дошао. . . Дакле, госиоћице, Корађо! реците једну ријеч, па сте ми снаха, или пијесте !... — Хоћу! једва изговори цура. — Шта? Како? Да нре?.. — Молим, молим, — нрекиде га опет номорац, смијући се отворено, — послије се извјестите шта су оии углавили а сад смо па чисто да дјевојка пристаје и да вјером иромијени. Дакле, сад остаје да ми допесете коначни одговор до њеколико дана. До виђења! — И ие давши му да дође до ријечи, стиште му руку, дјевојку иол.уби у че.10, иа изађе веома весео. Бомба прште посред Розопека. Јер поред свега настојања чиновникова да се ствар затаје, поред његова падања да ће се сестра ттредомислити, шјора Тереза истога дана дознаде тајну, те оде од куће до куће, да изненађује. Могуће је, да јој је њеко од родбине младићеве, или иначе н.еко од „Грка" то „иросочио", ба1и с намјером да она то разгласи. Еле, прште бомба. — Шта ? Да ноће за Грка ? Да иријеђе у њихову вјеру! Нечувено! Је ли могуће ! Срамота! Брука ! — Шта? „нечувено!" шта „немогуће!" И као зашто је ваша вјера боља од наше! Ви сте брука! ...