Стражилово

-43 419 в*-

ногу до кол.епа (једпу погу кревила у кољепу) д])/ке1|И раснламтјелу зубл>у. Под логама јој, оиет у луку, бијаху исте ријечи талијански. Музика једиако свираше. Гости иосједаше. Амруш, Мићо, Фаттика (слободњаци јој одмах доданте оно „ка") и Марици куварица почеше износити ка<1>е, пиво, ракију, вино, нршут, што је коме по вол.и. Запето устајуКи мапу ]>уком муаикантима. Сви поустајаше. Зането напп госнодару за срекпе радње, па ноздрави дух новога времена, који се ето и у старом Розопеку јавио, што је, на нрвом мјесту, заслуга епергичпога Амруша. Живио Амруш! — Живио! Живио ! викаху сви. — Живио, драги стриче! узвикну сам синов,ац (старији). Амруш, зајапрен, умивајући руке „на сухо" и клаљајући се, одговори. — Ја вам од свега срца заФаљујем. Ја вам, како зовеш, пе знам шта друго реКи... —- Живио мој мили стриц! Јфекиде га синовац. — Та умукни, животип.о, што се дереш!? објшу се Амруш. Слободн.аци забашурише јачим живио, на носједаше. Музика п*оче ианово. Сељаци, одвојеии за једним столом, запалише луле, те пијући ракију, не скидаху очију са разголићеие жепе иад вратима. То наведе ЂираФу да им се нридружи, те им ноче објашњавати шта значи зубља и зашто је Слобода дигла једиу погу. Сељаци пажл.иво слушаху, док од једпом, без икаква видл.ива повода (одиста због неке номисли), кпез удари у грохотан смијех, а остали другови, баш као да су то очекивали, сложише кикотање. Т>и|>а<г«а срдито отиде од п.их. Али га смјеста п]к>1»е срдња, јер нареди музикантима да засвирају једну обртпу игру, па споиадпе Фанпку, те стаде играти с њом око билијара. Сви млађи игљедоваше његову нримјеру, т. ј. ухватише се по двојица, на се ночеше обртати за првијем паром око билијара. Пошл.едњи, -— бивши аиотекарев помоћиик, — ухвати куварицу, те заврши вијепац. Фаника пријеђе другоме, на трећему, а тако и Марици.

Биће да је Бепо тога тренутка причао својим муштеријама шта се ради у „Новом Свијету", јер се свн слатко смијаху и размахиваху рукама, сједећи једиако обрнути. Послије игранке Амруш, Зането и ипжињер ночеше играти карамбола. Већина младијех розопечкијех слободп.ака не бје• ху никад видјели ту игру, те се остали п.ихови другови гледаоци падметаху, да разнијем примједбама покажу како су јој вјешти. Крупни Амруш, поред свега тога пгго је стењао прегибајући се и споро иамјештао евоју тешку руку, играше баш мајсторски, тако да и Зането и инжињер (бечки ђак), послије ирвијех његовијех удараца, признадоше да би им он могао дати половину иоепа. Амруш рече да је у младости играо много боље, али као да се одмах иокаја што је то рекао, па ноче ублажавати: — Како зовеш, играо сам прилично за наше крајеве, аш за Америку лоше! Пропицави Заието гледаше га нетренимице. Па његову лицу ноказа се онај израз задовољства, који се истакие, кад брзим мисленим радом, пемајући доста остгове, ипак ријешимо неко нитање. — Сасвијем је прнродно да си много бол.е играо у младости. А ако си играо, као што ја замишл.ам да јеси, онда си тамо могао бити маргер. Јер ја знам шта је карамбол ! А као добар маргер у Америци, то није мала ствар, то је... и Зането ирстима показа како се броје новци. — То је истина да добар маргер тамо може постати богаташ, рече Амруш гледајући ка таваници. А да сам ја то био, дотуре. у толико година, ја бих данас ваљао, можебити, сто хиљада печћ, те ми не би требало да отварам кафану, Годем! Дал.е се нијесу могли објашњавати, јер јавише Амрушу да долазе ОФицири, те им изађе у сусрет. Зането замаха главом за њим, на се обрати ка иижињеру: — Мој брате, шта тн је овај морао нотрошити у своме вијеку! Јер иема сумп.е да је он много зарађивао ... баш овијем... па се сад стиди да нризна е је био распикућа и јонг се под старост пренао