Стражилово

чз 4: јући у всличапствепу појлиу супчсиу. У:!н ме беху још неколико пунол.ака, алм снм беху сниже меие. Из тога пријатпог ])асположеља трже ме глас бледолика депојчста, које доскакута до нашег жбуна. Денојчс погледа по свима цветовима, заустави се на мени н ПЈ)огаанута: — Тебе ћу баш, лени пуЛол.че мој! Ј/Г бејах већ у њеној руци међу шебојем, каранФилом и другима. Нестапшо девојче разређиваше нас у руни, теиајући нам и л.убећи нас редом. Како смо слатко ћеретали у чаши воде, камо нас је иаместила наша добротворка! •XАли то пе бегае за дуго. Ускоро се отворигае врата од собе, и ступи уиутра млад човек, блага и весела лица. Лагано прилазећи иагаој иријател.ипи, која невуцкајући гледагае кроз прозор у дворипгте, застаде иза њених леђа. Из милог јој запоса Трже је н.егов дах. Она се окрете и, смешећи се, пружи му руке. Лажљивче један, од кад тс очекујем . . . Вигае ти не ћу веровати! Рече она, а лице јој са насмешеним усташцима оличавапге ирекор расрђеног девојчета. — Славка!.. . Та ти си нраво дете!... Нисам ваљада могао доћи јога ире зоре ... — Знам, знам, тн имага увек извине у џену . . . Али седи збил.а . . . И сад пастаде међу њима шапуташе, слатко смешкање, гато је па нас, цветиће, утецало пекако чаробно н тајапствено. Ми се ућутасмо. Само се тек промешкол.имо и иастане тајаи. Нико пи гласка да пусти, бојећи се. да ие норсмети ту тајаиствену тигаину, која као да ирикриваше иекакву малу л.убавпу исповест срећпих младих срдаца, што тумачасмо но иољуицима, којм као да нотврђиваху то. — С Богом, Славка . . . ! — С Богом, Бранко . . . ! Он скочи и иође вратима, смешсћи се радоспо. — Чекај ! У мало што ие заборавих, да те закитим цвећем . . . Је ли, које волипг? . .

30 Кг Ои с.таде. 1п)је ми ти будеш дала, волећу пајвпшс . . . Оиа узе киту, погледа нас свс редом н рече: -- Даћу ти бага овај пунол.ак ружчгп ! Извади ме и наместм у руницу п.егова каиута својом пежном ручицом, коју ои ватреио иол.уби. Мене тада обузе неко ноноспо задовољство, радовах се лудо, да сам најсрећпији пупол.ак па свету. Тога дана где год беше мој пови нозпаник долазио у друштво, сви су раснитивали за ме са разним иапомепама, Сваки му је завидео гта тако дивпом цветићу . - . Бар тако се мени чииило! А моје среће не бегае нод пебом! Али та ]»адост и срећа не бегае дуготрајпа. По по дне одосмо, како он ]»ече, да ноходимо некакву и.егову иознапицу. Он се беше иријатио забавл.ао у друштву младих л.уди и девојака. Вепге се већ сунце клоиило сднУШГзаходу, кад се диже и пође кући. Иролазили смо кроз велику багату, нупу разпа цвећа. Бидех и ту миогу своју браћу и сестрице. Мој иријатсл. иђаше лагано стазом, шалећи се весело с једпом од познапица. И нехотице обузе ме тиха сета. У тај мах његова нозпаница ногледа у мене, мапга се руком, скиде ме с капута његова и рече: — Овај ти је Цвет увепуо . . . Даћу ти други . . . Саже се одмах и са бокора ружа између иупољака, који весело ћеретаху п радознало погледаху на мене, узабра једап. који, као и ја некад, беше па врху. У исти мах баци мене у траву, а опај пупол.ак, који бегае иуи Ј>адости и блажепства, памес/ги на моје место у руницу па капуту. Хтедох да викнем моме замепику, да ће га моја судба постићи . . . Али ме сузе загушише, реч ми изумрла у грлу. . . Дакле, ту 1>е ми бити гроб! Са пупољка, који блиеташе у радости, ноглед ми наде