Стражилово

чз 451

иа дице мога сада веК старог поаианика, који, захваљују1ш се својој пријатед.ици па цветку, сдучајио ногдеда и на ме. 11огдеди нам се сус]»етоше. Он се саже и диже ме. Скиде ми се мора, која ми груди иритискиваше . . . Не, ја нисам остављеи . . . Он ме ие сме тако немидоспо одбацити.

1/1 српе ми се поче кравити, али да ме јаче аабоди, кад ми он стаде кидати једап но једаи листак — мота живота! Диже ме са аемл.е, да ме својим рукама угушн . . . 11 а ипак то беше за ме утеха! . . Његов ноглед нри том блуђаше неодређено . . . Ко :та, шта је у тај мах мислио?! Чед. А. Ностић.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова ио француској нреради Е вжена Г оти ирквЕО Миливој МансимовиА. други део.

IX. ријатељство Рајског, љегово саучешће, оданост и номоћ беху за Вјеру у нрви мах моралан ослонац и она одахну мало, кад му се новерила. Алн чим је он отингао, њој беше, као да оиет иада у провалију. — Мом жнвоту је крај ! шапутала је она у очајаљу. Видела је пред собом само голу степу без својте, без нородиЦе и без свега онога, из чега се састоји живот женнн. За тим јој се учини да стоји очн у очи с бабушком и да јој говори: Ево, како сам ти наградила твоју љубав и материнску бригу, како сам се послужила твојим новерењем и докле сам дошла од својс воље... У тај мах чује иза врата кораке и глас бабушкин. Она је лежала бледа и непомична и слушала јс тихо, за њу страшно куцање. — Не ћу уетати! Немогу! прошанута. Куцање се поново зачује. Вјера скупи сву снагу, за коју пе би човек знао рећи, од куд долази у оваким тренутцима, устане, отаре очи и са осмејком на уснама пође у сусрет бабушки. Татјана Марковна, чувши од Марте, да је 11ј ера болесна и да цео дан не ће излазити из собе, беше дошла да сама види, како јој је. 110гледа само Вјеру и седне на диван. —, Ух. ала сам ее уморила у цркви! Једва сам се нонела уз степенице! Шта је с тобом, Вјера? Јеси ли болесна? занита и иогледа је пажљиво. — Честитам вам рођендаи Мартин! ноче Вјера неусиљено, гласом мале девојчице, којује дадиља паучила, како ће честитати мајци о имен-

дану ; пол.уби бабушку у руку. чудећи се и сама, како јој је иамет могла, прцшаннути, шта треба да каже п како јој је језик у стању био изговорити те речи. — Није ми шнпта. јуче су ми ноге од шетње по роси биле влажне па ме сад боли глава! рече јој одмах за тим са усиљеним осмехом. — Требала еи их синоћ натрти спиритом, или можда ниси имала код себе? рече Татјана привидно задовољпа њезиним одговором и трудећи се, да је не погледа, јср је чула да јој је глас усиљеи, видела на њеним уснама неприродан осмех н осећала, да не говори истину. — Хоћеш ли се силазити доле к иама? запита је по том. Вјера сва застрсни, кад јој Татјана то спомеиу. То би била за њу мука и искушење, за које пе осећаше у себи снаге. Она се збуни... — Па не мораш се усиљавати, ако ти је тсшко! опази Татјана ионусљиво. Могло би ти позлити... Но Вјеру обузе ужас и страх од те доброте и попусл>ивости бабушкипе. Њој се чинпло, као што то обичио бива, кад савсст ннје чиста, да бабушка већ све зна, и да, ће њена исповест закаспити. Још само један часак, једна реч, и опа би се бацила бабушки на груди и реклајој све, али је снага беше већ издала. — Допустите ми само, мајчице, да за време ручка останем у својој соби, рече, једва се држећи, а после ручка ћу можда доћи доле. — Како ти је воља, ручак ћу ти послати овамо. — Да, да, пошљите, ја еам већ огладнела..,