Стражилово

-и 490 Е>-

— Ви не знате, бабушка... ви иисте така, као ја. — Иста така! прошапута бабушка, да се једна чуло, нагнувши се према њој. Вјера се трже, ногледа је два три нут питајући и за тим се опет тужна спусти на јастук. — Ви сте света! Ви иикад нисте били у мом положају, говорила је она, нс гледајуЈш па бабушку. Ви сте праведница! — Грешнида! прошанута Татјана још тише. — Сви људи су грешни, ?,ли ви нисте така грепгаица, као ја. — Иста така... — Шта рекосте?! рече Вјера са изразом ужаса у гласу и очима и нагло се нодиже. — Да сам иста така грешница, као н ти! — За што клеветаш сама ссбе? цикну готово Вјера, дршћу-ћи и притискујући јој лицс на груди. — Да умириш и снасеш јадну Вјеру? Бабушка, не лажи! — Ја никад не лажем, рече старица усил.авајући се. Ие ћу лагати пи сад! Да, ја сам грсшница... грешмица, говорила јеона, падаЈЈ ћи на колена пред Вјером и иаслони своју 1лаву на њсне груди. Опрости н ти мени! Вјера се чисто скаменила од -ужаса. — Вабушка, прошапута она, гледајући на њу са очима, разрогаченим од изненађења, може ли то бити? За тим силно притисну бабушкину главу на своје груди. -— Што еи то учинила? За нгго ми то говориш? Узми натраг своје речи! Ја нисам иишта чула... све ћу заборавити... држаћу, да ми се то у бунилу причинило... немој да себе казниш мене ради! — Не могу; то сам Вог заповеда! говорила је бабушка, још увек клечећи са погнутом главом пред евојом унуком. — Устани, бабушка!... ходи овамо кмени! Кабушка заплака на грудима своје унуке, која такођер удари у илач и зајеца, као мало дете. — За што си ми казала... — Морала сам! Он је хтео да се понизим! ирошапута Татјана, ноказујући руком нут неба. Његова је воља, да иштем онроштења у своје унукс. Онрости прво ти мени, Вјера, па онда ћу моћи и ја теби опростити. Ја сам сагрешила, што сам се надала, да ћу своју тајну са собом у гроб понети; сад се ево мој грех на теби осветио!

— Ти ме избављаш од очајања, бабушка! — Избавлзам и себе, Вјера. Пог ће нам опростити, али он тражи прво одмазде и иокајања. Ја сам мислила, да је мој грех заборављсн и онроштен. Ћутала сам н важила међу свима вама као праведница... Живела сам ка:о окречен гроб ноеред вас, носећи у себи тешки грех, и који је ето на теби избио на Површину. Бог ме је сад преко тебе нокарао... Опрости мн од срца!... — Бабушка! зар се може и зар се има шта нраштати својој мајци? Ти си у мојим очима света, н ја да сам те бол.е познавала, не бнх се никад дрзнула радити што год без твога знања и одобрења. — То је мој други страшни грех! Ја сам ћутала и пустила сам те, да н Ти иаднеш у... ионор, и за то мн се сад и твоја покојна мајка светн! Она ми се увек у сну иоказује... она јс и сад овде међу нама двсма, ја је вндим. —'• Опрости ми и ти, покојнице! говорила је старица, обазирући се око себе заирепашћеннм ногледом и пружајући рукс к небу. Бјера се трудила да је нодигне. Татјана Марковна с напором устане и седне на диван. Вјера јој брже дода колоп.ску водицу и воде и покваси јој чело и слспс очи. Онда седне код њених ногу на ћилим, посинљући јој руке пољупцима. — Ти зиаш, да све тајне мора јарко сунце нроказати! заноче Татјана, кад се мало опоравила. За ових четрдесет и нет година иико за то није знао, само он и Василиса, и ја већ мишљах, да ћемо ми умрети заједно с тајном. Па сад ево, како је изишла на светлост! Боже мој ! говорила је као изван себе Татјана Марковна, склопивши руке пред распелом, да сам знала да ће тај гром ударити другу. .. моје дете, ја бих још онда јавно, пред црквом, пред гомилом народа, исповсдила била свој грех! Вјера слушаше са удивљењем, чистобојећи се да верујс у оно, што је чула, и пажл.иво је мотрила и изучавала ^ сваки њен покрет, сваки поглед, сумњајући у њене речи и схватајући га као неки иројичан поступак, или великодушну замисао са бабушкине стране, да спасе и охра бри њу, која је тако дубоко нала. Али та молитва, то нрнзивање Њене покојнс мајке! Не, ни једна глумица не би сс нодухватила, да игра таку улогу, а бабушка беше оличена ис/гина и искреност!