Стражилово

чз 493 о-

држави. Многи од њих иавукоше црвене чизме* незавиеиих госиодара, а који и признадоше Лазара, не признадоше га тиме и као искљуупва господара, који ће љиховим нравима донекле самостално унрављати. Да би своја ирава и у дело привео, морао је Лазар силом угушивати уиорну властелу. Но за све ово требаше, поред силе,. и довољно времена а за ово носледње ие могаше иико јемчити, кад баци поглед па ону азијатску хорду, која започе већ куцати иа вратима сриске царевиие. Има ли дакле трагичнијег владаоца у историји народа, него што то беше Лазар ГрбљановиЛ? Примивши на себе тешки удес да спасава државу од непзбежне иронасти с иол.а, оп пе имађаше снаге ии" да је од унутарњег растројства снасе. Властела се цепала и одметала а копцеитрисана најезда с пол.а већ се увелико сиремаше, да се згодпим растројством што бол»е користи. Очајпички положај косовских мучеиика до данас нико пије боље схватио, иего сам иарод, који је то у својим умотворинама исказао, Цар, „самодржац". на пема моћи пи средстава да принуди српску властелу па безусловну послушност. Место аукторитетом самодржачке власти, он је ирипуђен да моли и нреклиње за општу помоћ од својих потчињених. Из Лазарева грла не чујемо више грмљаву ноноситог Душаиа, који, кад угледа пред собом силну војску, овенчану славним победама, узвикује: Јунаци, кажите сами, куда да вас иоведем? и Не! Ту смерни и немоћни кнез нише грамоте, у којима преклиње: „ Ко не дође на бој нч Кнсово, Од руке му ништа не роднло, Ни у иољу шеницч белица, Ни у брду винова лознцч! Не имао од срцч аорола,, Ни мушкога ни девојачКоги, Рђом каио, док му је колена!" Јадни Лазаре! Колико суза и бола лежи у позиву твом! Колико мученичких уздаха у иреклињању твом! Тако је! У ово иеколико рећи оцепио је праведно народ сву величину мученичке душе твоје, на коју је влаетелинско растројство државну проиаст свалило. Теби само доликује * Црвенс чизие носио је само шадалац.

име велико-мученика. ј .ер трнов венац, који ти у томе часу обави главу, беше опај, под којим издахиу иајвећи мучеиик за спас човечанства. То беше венац искупитеља Христа! Нрегледавши у иајкраћим иотезима историјски иравац политичког развијања, време је да укажемо и иа нолитичке околности, које се око Лазареве Србије истицаху с ноља. Турска сила не би ни у ком времеиу имала згоднијег начина, него што га у томе часу имађаше. те да као нобедилица загрози целој Јевроии. Она је са Галииољских тврђава бадро иосматрала онај Фатални заплет, који се међу трулом Иизаптијом и саревњивим Римом иреко позиатих држава укрштаваше. Византија и Рим, та два вечпо пепомирљива супарпика, вођаху у велико саблажњиву борбу око превласти црквених догма. Догматична тштања и њихове разлике у расцеиљеној Христовој цркви међусобно се заоштрише толико, да се започињаху у велико сматрати као политичка начела животна значаја, која се кад тад морају мачем решити. Католичка црква, као носилица религпјозног међународног јединства, имађаше у одбрани вере под својим окриљем сав многобројни Заиад, нравославл.е се грчко утврђиваше само на Истоку, па и то ие са свим; јер уједињена папска сила умеде иаћи иачииа, да се и онамо упуче. Политички Рим старог века, који госиодараше целим светом у средњем веку, мал не постаде религијозни госиодар васцелог Истока и Занада. Крал.евипа Угарска, која у то време беше куд камо моћнија од труле и усамљеие Византије, била је уједио и нобориик апостолске тијаре на Истоку. Борба међу католичким и грчким Хришћаиством с једне стране и сриским Богумилством, које тежаше да се од свију ових догма еманципује, с друге стране, била се најжептће исиољила у двема сриским покрајинама, у Босии и Херцеговини. Религијозна трвења, која највише нрипомагаху спољашњем иолитичком растројству, пе допуштаху никако да се Константинопољ и Рим уједине тги пред ошнтим непријатељем Хршићанства, пред Исламизмом. Последтви владалац грчки схватио је сву тежину будућих догађаја па је према