Стражилово

нз 509

Ниду, окупи се цвет Срнства под заставу Лазареву, да место пекадањих усева прииесе последњу жртву, слободу и крв свога парода. Оно Хришћаиство, које је својим идејалом иагонило српско племе, да се одрече својих освештаних липа и жртвеника многобожачких, које наговори мирног земљорадина, да норуши своје иитоме идоле, не познаваше више своје идеале, пего дозволи да се после срушене вере и социјалне једнакости и слобода српске државе порушн. Ми смо уверени, да нема Србина, који пе зна за крваву и славну ногибију сриске државе; нема детета, које се од дана свога сазнаља пе занаја идејалом царевог зета ОбилиИа , које са тугом у срцу не номишља на славног мученика Жазара , а с одвратношћу не помиње „проклетог издајпика" Вука, у коме је иарод оличио себичио племство, које у проиасти Лазаревој виде личне

$

иитересе. 0 свему томе најбоље говоре народна предаи.а и песме, у којима је онолико исто историје колико и песништва. Напта намера беше да нсихолошким посматрањем укажемо на д>јх историје, којимје правцем код српског парода ишао, а тиме и на прави значај Косова нрема српском народу понаособ, и Јевропи у опште. После косовске битке ношла је Србија пагло својој нропасти. Подобпа СисиФОву камену котрљала се она иеобичном брзином у ионор турскога господства. И ако се за пеколико месеци, по свршепој битци, иије знало, ко је управо победилац, ипак се у брзо увиде, да самосталне српске државе пема више. Високи Стеван и Ђурађ БранковиЛ беху само вазали турски; а по н.иховој смрти постаде Србија својина Турака, мост, преко кога је турска сила, освојивши цели Балкаи, допрла до зидова Беча. Драгутин Ј. ИлијК.

I ф.

"^( с) ^ ^ 'чјх' ■»Х* 'чј" а -*т Ф КБИЖЕВНОСТ. "Т* 'Т* ""Т* ^ "I 4 * "Т* 'Т* БРАНИЧ СРПСЕОГА ЈЕЗИКА.

радош]|у поздрављамо треће издање 1>у, кова речника, које је Јован Бошковић на «■ штамну удесио, иеке речи у њему проту| мачио, а неке и иеиравио. После Вука и Ђуре Даничића не познаје српскога језика нико тако темељно као што га нознаје Јован Бошковић. Најман.е ситнице у језику познаје Јован Пошковић као што је само познавао 1>ук и Даничић и рад око језика као да му је најмилији носао. Ту се он налази у свом едементу, зато му и јесте испао посао од руке. У овом послу ие би га могао инко замеинтн н срећа је да је љему у руке пао. Прочитајмо само реч гоч, па ћемо видети како ју је лепо протумачио и како би сад њоме могли заменити чешку реч гесло, која се у овом несрнском обличју употребљава и која би трсбала да гласи српеки гаело. Осим тога што је Јован Бошковић многе речи протумачио и исиравио, написао је пред речником с натписом „из поговора" врло лепо о начину својега рада. Не ће ми Јован Бошковић замерити ако под натписом „Бранич српскога језика" при-

бележим што сам опазио читајући треће издање Вукова речника. 1.) Вук је држао да је [епентеско л у живљети, врвљети тако исто као што у љубљен, слављен, зато је и држао да је живљети, врвљети правилније од живјети, врвјети. Али ми данас знамо из старословенскога језика да је живјети правилније од живљети, јер у старословенском гласи ж И К 'к Т И, а, српско љубљен слављен и старословенско је дкжлјенх, славиЈенх Јужно живљетп, врвљети доцнијег је постања и иостало је по аналогији љубљен, слављен, као што јс љубу хвалу иостало ио апалогији илету, иишу. Као што знамо да су хвале, љубе нравилнији облици према старословенским облицима ^калАтх, д|о= В/Лтх, тако је исто и живјети нравилннјп облик према старословенском облику жик "кти. Оно је епентеско л на свом месту, које је заједничко свима дијалектима, а у живјети није, јер глас.и по дијалектима живјети, живети, живити. То је Јован Бошковић ноправио, па је у место Вукова живјети \ I с! е живљети, метнуо живјети с^. жи-