Стражилово

СТРАЖИЛОВО

ШШ И Ш№ 11«

БРОЈ 34.

У НОВОМ САДУ, 23. АВГУСТА 1892.

ГОД. У.

>Г\ЈЛ.ЈЛ_Г^Ј^ЈЛ_Ј^ЈЛ.УЛ_ГУЈЛ_Г\1Љ СУ)/75УХ./Л_П_ ПЕСНИШТВО. & Ш+ V;; V <у <у ч) \у ^ ч? V" "'"' 1

^ III. Иле се разрачунао. Иде Хаџи Лојо у сумрак Анђи-

ну бабу, а ови је сједио на потоку. Срете га Илија батп потоку иа ивици. „Добра ти вечер, Хаџија!" поздравља га Илија. „Мехраба!" одговори Хаџи Лојо па да ирође. » „Да те питам, Хаџија!" уставља га Илија. „Да ме питаш?" застаје Хаџи Лојо. „Колико ти је дужан Анђип бабо?" „Што ће ти то?" чуди му се он. „Тек да знам." „Па двије хил,аде грогаа." „Е даћу ти." ,Ти? Нудио ми и Омер бег па ие пристадох." „Већ пристаћега — мени за вољу." „Иитај Омер бега!" „Ма _ја нисам Омер бег — хеј! Друго је ои, друго ја. Но о томе ћемо се већ погодити. Има јога негато." „Па други пут, други пут!" иодсмјехие му се Хаџи Лојо па 1.е опет да пође. „Мени се хига," одговара Илија и стане му на пут. „Морамо то одмах свргаити. Није иигата много, тек: не иди вигае иотоком!" КАВГАЏИЈА. Прета из Сарајева. (Наставак). „Зар само то?" учини Хаџија, а у њему ври, само гато ие прсне. „Да, то ! Знаш, заходно ти је овуда кући. Сједига вииге потока, а идеш Иа ниже потоком па се, болан, уморига. ОмаТорио си, на није за тебе, да толико заобилазиш." Осјећа Хаџи Лојо подсмешљиви пријекор у Илијиним ријечима, па и чуди се

толикој његовоЈ смЈелости, и иомало се прибојава бага од те смјелости. „Да ти не тражиш кавге?" рећи 1»е Хаџија а меће руку на пушку. „Јок ја!" одговара Илија а ухватио кубуру. „Тек ти говорим ка' пријател,: ие пролази овуда, јер те се нлапте!" „Ко, болаН?" „Па ко друго, већ, да кажем, ђеца?" „Не ће бити." „Намажеш те иусте обрвчине па мисле, шејтап је." „Лажетн, бре!" ирасне Хаџи Лојо прекииљело му. „Бре ти је и бабо и мајка!" плапе Илија. „Зар то меии, иатиче?" и Хаџи Лојо га хвага. „Теби, ја!" и Илија дохвати н,ега. Понесогае се. Зиате Хаџи-Лоја, ал' не знате Илије;