Стражилово

43 Ш о-

то ? И само ми се одговара: ти си ђевојка, какву ја могу вољети, ти си таква једиа у Сарајеву. Па што да ти учиниш, што ие би — главу дајем — учииила ни једна друга? Е то ми је криво. Кад би ти била ђевојка, која ми срцу није драга, одмахпуо бих. Али, да ти рађаш џелате моме роду ? Не дам, Анђо, не дам!"

„Не даш? Као да си Вог па само треба да каженг: не дам! Боље шути, а већ ја ћу бити Омер-беговица." „Не ћеш, Анђо! Не иреокрену те стари бабо, ни родбина, ии нознаници, не нреокренух те ни ја — па и опет не ћеш бити беговица! Упамти!" И Плија изиде.

(Свршиће се.)

Мита Шивнови^.

роман И. А, по француској пркради евжена Г

ХУП.

ВЈЕРИНА ЈБУБАВ. Гончарова оти нркВЕО Миливој Манс/шовиА. ДРУГИ ДЕО. низ обронак И упути се према павиљону. Он је

сле неког времена врати се н Татјана Марковна. Била је збуњена и смућена пред Тушином, јер јој је био познатњегов ономадашњи разговор са Вјером а поред тога ју је мучила и та мисао, да је Тушину иознат роман и ногрешка Вјерина. Из ночетка еу ночсли некако усиљеио- говордаи о обичињ« стварима, али за ручком њихова узајамна симнатија пробије лсд, они се охрабрише и гледаху једно другом управо у очи, ноуздавајући се у своје узајамне осећаје и карактер. Чинило се, као да -су се међусобно зближили и у тренутцима ћутања говораху погледима оно, што би се могло рећи о речима, које су пале, кад би то било потребно. Цјеру је непрестано конкало, дадознамере, које је Татјана нредузела, да је Марк више не чека у павил.он, бојећи се, да није штогод учин.ено, што не би требало. Одлучи, да сс иосле ручка никуд не макне од ње, и да пази на Татјану, да не би у каквом тренутном узбуђењу заиста отиШла у понор, да се састане с Марком. Али Татјана Марковна до обеда није ни сномињала јучерањи разговор, а после обеда, кад су Рајски и Тушин отишли сваки себи, она се лати, да са девојкама чисти сребро, које је спре мила Марти, да носле удадбе понесе. Вјера се умири с те стране и у мислима се пренесе с Тушином у цавиљон, забринута, шта ће се тамо догодити и да ли ће се даиас све свршити. У три четврти на пет снусти се Тушин

добро позиавао околицу, али по свој прилици већ одавно није био овде па је заборавио појединости, јер је ишао час лево, час десно, не могући наћи павиљона. Застане на послетку на месту, где је грмље било чешће и веће, сећајући се да павиљон ту негде мора бити. Стојао -је оба.шрући -ее—на 4®е~4Фра«е~и-чк+№е дајући на сат. Сат је већ показивао нет сати, а он није још видео ни павиљоиа ни Марка. На једаред зачује из близине тонот брзих корака и опази где се кроз јелову и борову честу час нокаже, час оиет изгуби људска прилика. — Чини ми се да је он, помисли Тушин и одахну два три пут из пуних груди, као заморен коњ, задрма руком мало јелу, уз коју је стојао и за тим спусти обе руке у џенове и стаде као укопан. Марк као из заседе искочи баш на оном месту, где је стојао Тупшн и обзирући се зачуђено око себе опази Тушина и чисто нретрну. Они се прво ногледаше а за тим поздравише. Марк се непрестано освртао и тражио нешто очима. — А куд се део павиљон? — И ја га баш тражим, али не знам ираво страну, на којој се налази. — Како не знате страну, на којој се налази? Ми стојимо на оном месту, где се јуче још налазио. Оба ућуташе не знајући, шта се догодило с павиљоном. А догодило се ово: Татјана Марковна је јуче обећала Вјерн, да је Марк не ће