Стражилово

чз 556

— тако или друкчије, више или мање '—, нису ништа друго, до милоснице, беспосличарке и расникуће. Лав Толстој том нриликом нодсећа на оно врвме, кад је и сам још нисао романе*, па вели, да му је тада иеразложЈвиво тсшко било дртати тинидејално-ваЉана светског човека, који би уједно одговорио био јави. Ми не навикавамо своју децу на уздржљивост, као што су то чинили незнабошци па ни па ресигнацију, као што би хришћани ваљало да раде, иого прицепљујемб на њих навике разнежености, Физичке беснослице и луксуса. С тога човек не може ногледати у васнитање гдекоје деце а да се не ужасне. Само би се највећи дулгманин детињи могао тако трудити, да на дете нрицепи оне слабости и нороке, које на н> прицепљују родитељи му, нарочито мати. Кад то видимо, и још више, кад носмотримо носледице те можемо да сазнамо, шта се збива у душама те деце, коју родитељи навлаш упронастише, морамо се ужаснути. Навике разнежености прицепљују се на децу још кад мла1)ани створ и не појми њихов морални значај. Не само да се уништи навика уздржљивости и савлађивања себе сама, него се те способности са свим атроФују. Место да се човек навикне на |)ад, на све услове нлодоноене- делатности, на иажљивост, на, напрезаЊе, на дурашност, на вредноћу, на способност да поправи оно, штоје покварио, навикава се на нерад и на то, да презире све плодове рада. Уче га, да све, што му падне на ум, разори, баци и за новце ново набави, и не промишљајући, како се правиовоили оно. Још је добро, ако је човек морално слабе, не Бог зна како сенситивне нарави те и не слути разлику међу привидно лепим и одиста летшм животом, па може да се сложи са злим, што у животу влада. Ако је тако, онда се све може нривидно леио удесити те човек, у којега сејош није пробудио морални осећај, живи каткадмирно до гроба. Но то не бива увек, нарочито у нај* Баш ире неки дан читаомо у Панчевачком ,,Вееиику" (Ср. 32) ову белешку: „ Нов роман. Као што руеке новине јављају, ради сад с.тавни романсијер гр. Ј1ав Н. Толстој на новом роману, који је налик на ,Ану Еарен>ину'. Ова је вест тим занимљивија, што Толстој већ годинама није нисао тако дело, које би наличило на ,Ану Карењнну'. Он је у последње доба само библијске мотиве обграђивао (свакако: обрађивао!) те се овај нови роман може сматрати као иовратак старом нравцу. Дело се јошт (свакако: још!) држи у тајности, но неле да ће екорим угледати евета".

новије време, где свесност о неморалности таква живота лебди у зраку иа и нехотице допире у срца. Све се чешће сад дешава, да се буде за хтеци права, а не лажне моралности па онда се нојављују мучне унутрашње борбе и патње, које тек ретко заврши победа моралнога чувства. Човек осећа, да му је живот рђав, да би га морао са свим и из темеља изменити, на то и покушава; но онда га са свију страиа нападну људи, који су ту исту борбу већ иретурили преко главе па, подлсгли, нанадну га, што хоће живот свој да измени, на сваки начин гледају, да га увере, да су му труди са свим узалудни, да уздржљивоет и ресигнација нису потребне па да човек живи као што треба и да јешност, кинђурење, бесиослица па чак и похотност ником не сметају, да буде скроз и скроз добар и користан човек. Па борба се та понајвише сврши јадно. ЧеСтита живота није никада било и не може га никада бити без уздржљивости. Има читава степеница врлина па човек мора почети са црвом, ако је рад да се попне даље; а нрва врлина, коју човек мора себи набавити, ако хоће остале да постигне, јесте оно, што се зове разборитост или савлађивање сама себе. Но ни уздржљивост се не може достићи наједарсд, него тек мало по мало. Уздржљивост јето, кад се човек опрости пожуда, кад их нодвргне под разборитост. Али човек има разноврсних пожуда. Има компликованих, као што је каћиперлук, тежња за уживањима, брбљавост, радозналост и друге; а има Фундаменталних, као што је јешност, бесиослица, нлотска љубав. Да би сад борба с њима била успешна, мора човек почети са Фундаменталним пожудама, и то у извес.ну реду. Тај ред не одређује само биће ствари него и традиције човечје мудрости. Човек неумерен у јелу није кадар одупрети с'с лености а јешан и лен човек никад не може имати снаге да се одупре плотској иожуди. Тежња за уздржљивошћу почињала је дакле, као што сви тврде, свагда борбом нротив јешности, ностом. Пост је неизоставан услов за честит живот. Напротив јешност јесте и увек ће бити знамење противности, неваљала живота. То знамење на лазимо, на жалост, у највишем степену, код већине људи нашега времена. Почињући од најсиромашнијих класа па до најбогатијих друштвених кругова, свуда је јешност главна сврха, главно уживање човечјег живота, Сиротиња је у толико само изузетак, у колико јој нужда и