Стражилово

чз 563

никог иема овде?!" — запомагаЈга је покојница и у очајаљу зграби даску од сандука, те дупаше о камени таваи, који јој иад главом лежаше. Руке почеше малаксавати; она осећаше, како је све већма гуши. Пенадии болови почеше је мучити. „У помоћ! у помоћ!" узвикиваше, али већ много слабије; даска из руку испаде и она се стропошта па колеиа. Крв јој се дизаше у главу; оиа осећаше, како се окреће и гиба око ње, и..... Слаб детињи нлач оживе гробницу. Неколико трепутака лежала је оиесвешћена. Кад се пробудила, дочепа дете, које јој покрај иогу лежаше вриштећи. Нико јој се пе одзиваше. Она је све више ширила очи, не би ли ма што угледала или чула. У томе осети дубок уздах. „Ко је?" узвикну жива сарањена. Уздах се ионови и капак са саидука свекрвина строиошта се. „Ко је то?" поиови још једаред. — Ја сам! — одговори иеки потмуо глас. Нородил.а окрете главу, од куда се чуо глае,- и угледа нешто бело. Врисиу очајно. Костур њезине свекрве устао и седи у сапдуку са рукама, опруженим њојзи. Несретпа породиља устукну и иође противној страни, али и отуда се трже; костур

њезина свекра подигао се са свим и иде њој. „Шта ћеш? Ко си ти?" врисну породил.а; али костур се ириближује шклоцајући зубима. — Дај нам дете! Наше је оно ! —-шклоцаше костур свекрвин. „Не, ие дам ти га!" И пригрливши иоворођено дете, она се шћућури у буџак. Ватра је све више и више обузимаше; зеиице се необичио стадоше Ширити. Дрхтање у целоме телу ноказивало је ужасан етрах, а оиа само ћуташе и са страхом 1'ледаше на оба костура, који иинаху ио мраку да је дохвате. Забленуто тако гледала је дуго и најзад поче гристи прсте на својој ]»уци. Била је ван себе. * *

1 Госле две године отворише иа пово гробницу, да у њу ноложе њезину матер. Али како се изиенадише! Сандуци беху иоремећени. У једноме не беше тела; а тамо у куту шћућурио се један костур, који држаше у каручју неке остатке. То беше костур живе сахран.епе и новорођенога детета. Кад су га се дотакли, костур се заниха и у иарчадима се сложи крај погу њихових. Драгутин Ј. Илијј>.

БРИГАДИР. П риповетка И. С. Тург си. с б а. Нревео Миливој Макснмони!.

, есу ли ти позната, читаоче, она малена [нлемићека добарца, којих је тамо, пре двадесет и нет, тридесет година било на сваком кораку ио нашој великоруској Украјини? Сада их је далеко маи.е а, кроз једно десет годииа ке их, Бога ми, нестати са свим без трага. Рибњак, кроз који протиче поточић, обрастао ирућем и трском — игралиште брбљавих потока, којима се изретка придружи по која опрезна лиска; за рибњаком врт са редовима липа, тог украса и дике наше равне црннце, са запуштеним лејама пшаиских јагода, са непрекидним редом жбунова од огрозди, ри-

бизли и малина, иза кога се тек у доба највеће подневне омаре залепрша шарени руичић женског чел.пдета и зачује њезин звонки гласић; ту је и нахерени, трошни амбарчић, мала оранжерија, нодивл.ао повртњак са јатом в]>абаца 1го кољу, забатаљен бунар, норед кога се лениво извалпла мачка; мало даље —• лиснате јабуке над високом, оздоле зеленом, но врховима поседелом травом, оретка вишњева и крушкова дрвета, на којима никад нема рода; за тим бокори цвећа •— мака, божура, дана и ноћи, звездана, „девице у зеленилу", жбунови татарског орлова нокта, дивљег јасмина,