Стражилово

4з 594 *->•-

приче ни освртали, иего су и да.и>е ковали своје намере. Грк ЈХука је предложио, да купују храну. Тога ради и сазидали су у његову дворишту лепе амбареве и котобаље. У те ствари уложио је газда Митар и сву своју корист од свиња, јога је морао и да позајми негато. Опет је потписивао задужнину. Па и опда, када је храна доспела, и онда ју је нотписао. Од накуноване хране надали се леној користи. Бегае то довол.на нада, да га одржи, да не клопе. Али бегае ли то случај или судбина?.... Сину пролеће а цена спаде. Томе злу пису се ни из далека иадали. 11о савету грк-Лукипу, да не би јога грђе нронгли, натоварише ју на железнипу и продадогае је. Била је ту корист врло мала. И од тог доба беше газда Митар дужник грк-Лукин. Једном иогом срнуо је већ у нропаст, и још ие бегае доцкан да се преие и да се снасе. Онај ђаво, који га је дотле догурао био, сиагом својом гурао га, да још и другом иогом коракне у провалију, која је ту пред љиме зијала. А онај прв, који му се у душу залегао био, гаирио се јога вигае па му као гаапутао: иије то ништа — та то сваком трговцу бива. Кад дође срећа, иагомилаће се силан новац, којим ћеш се и одужити и усрећити. Само се стрпи, па ћути — - освануће и тај даи. А он сиромах иије знао пи шта хоће, ни куда иде. Лред њиме беше само један предмет, који га је мамио и за којим је жудио. Сјао му се он ту, нред љим, као исто сунце, па га светлошћу својом и заслепио. Заслепио тако, да, сиромах, пије могао пи видети, да га је грк Лука варао. А обоје су жудили за тим предметом, за цовцем, само овај памећу и лукавгатипом, а онај погатељем. — Добро! рече му једном грк Лука. Шт етовао си и ти, а гатетовао сам и ја. Е, ал то је трговина. Када је срећпа годииа опда нам је обојици и сувигае, а када је рђава, онда ћути и трпи, па ге нико и пе зиа . . .

— Бол.е би било да мање куиујемо ! — коирцао се Митар. — За то се не вреди онда ни мучити. Мали куп, мала и корист, — то није иигата. — Имам негато и свога новца на да ти се одужим. — Махни се море тога, није мени до твога дуга. Нека стоји — вратићеш ми, када добијемо обојица. Бол.е би било, да га уложиш у трговину па да и љиме тргујемо. И то се је често понављало. Ама га је грк Лука увек знао скренути. Бегае му он сада као пека играчка, којом је умео владати и управљати. — Само ником ни речи. Не помињи о пагаој памери и о нашој рћавој продаји ииком, јер је зао свет, па те хоће п да исмеје. А то они једва чекају. И Митар беше онај исти Митар, бар се је умео пред светом тако показивати, да је сваки мислио, е му се сваког дапа све вигае и више пуни торба. Друге године већ су онет трговали. Осим хране гојилИ су јога и свиње и стоку, а како су оио једном били понели и виногради, куповали су и випо. Бегае то већ врхунац њихова трговаља. -— Богме си се ти бага захукао, Митре ! иомену му јога једном нати брата, када су се оно у гауми, у Подољу, нагали. — Како мислига? — Ето тако, Мало ти бегае са свињама на после са храиом, већ ето иотеже сад од једном и са свињама и са храном и са стоком, паисавином. Богме, брајко, ти или ћега бити газда, трговац, господар, или бага ие ћега бити пишта. Засветлигае се Митру очи па му се као насумрачило пред њиме, те се трже, када му брата изусти последље речи. — А мепи, Митре, знага, и мило ми је и немило. Болим, птто си се огаздио и гато се дижега, ама чисто зебем, кад видим, с ким си уортачио . . . Мој Митре, не зпага ти јопг ту вајту, ту грк-Лукииу. Да богме, 1 млад си јопг, иа му пе зпаш пи лозу, од које је иоиикао . . . Ех, не веле нагаи бадана: куд ће ивер од кладе ... А људи су л.уди. Колико ћуди толико и облика. Не зпа човек шта је у џаку, док га пе