Стражилово

-чз 596 б*-

— Е, газда-Митре, што је било, било, не иде више. Нисмо ми за трговину или није она за нас. Видиш, брате, да ћемо се и упронастити. За то сам те баш и дозвао, да ти кажем, да завршимо наше ортачење . . . — Како хоћеит, — право ми је . . . одазва му се он, а овамо као и сам увидео, да је то требало и пре учинити. — Ја теби немам ништа да дајем, али ти си мени дужан. — То јесам. — По што ми треба новац, то ти ево дајем рока од две недеље, да ми га вратиш. Дрхтну газда Митар па пребледе. — За две недеље! Море — од куд мепи тога новца за кратко време . . . — То се мепе не тиче. Доста, што сам ти то и напоменуо. — Ама, господару — јеси ли ти при себи! . . викну Митар очајно, а овамо се устрашио од хладноће грк-Лукине. Ја сам при себи и знам што говорим. Видиш, још ћу ти једиом рећи: за две недеље даиа да си ми новратио моје новце. — Ама госнодару, не говори тако сада, када си ми ономад друкчије рекао. Е да Бог да се не макнуо са овога места, када си ми казао : кад узимаш новаца, онда ћеш ми и вратити ... То је истииа, виш као овај дан. И ја ћу ти гавратити, вратићу ти га лепо и поштено, као што си ми и позајмио, само причекај до јесени . . . — Ни дана више! грмну грк Ј1ука . . . Гле ти то љега само, како ми он заповеда са мојим иовцем . . . Море, ја сам трговац а мој ми новац треба. Доста сам те ја чекао, доста и сувише, и више не могу. Да сам други човек, искао бих свој новац одмах, вечерас, али ја нисам од 011их, за каква ме држи овај свет. Две педел>е доста је рока. Иди и тражи, на ми донеси . . . Сикну газда-Митар као гуја иа тек 1Ј1то не иропишта: — Не-срет-ни-че . . . И онда гутну сав јед, што му се беше нагомилао, на горко климиу главом: — И јеси такав, као што те свет држи . . . Твој отац унронастио је толике куће, а ти си прегао, да иаставиш н.егову

злопаку радљу. Море, грче. зло си почео, ако си се. иамерио па мене. Вукао си ме у пропаст, па сад, када си ме са свим увео у љу, не требаш ме више ... 0, проклет, Бог дао, и онај даи, када сам те први пут и познао. . . — Газда! . . нисну грк Лука . . . Море газда, није ово твоја кућа, иего моја. Ако ћеш да вичеш и лармаш, иди у бирцуз, а овде да си ћутао као у цркви . . . — Ја. . . — Да, ти . . . — 0! . . — А ти се торњај на иол.е . . . Рече и скочи иа га изгура у двориште и утече у кућу. А на сред дворишта стајаше газда Митар црвеи, запурен, једак, накостап, жалостан, јадан . . .

Када је после газда Митар био у суду, читао му судац све задужнице, које је грк-Луки иснотписивао био. Онда се судац окрену: — Јесте ли чули сада? Газда Митар дубио пред њим као осуђеник. — Ви сте се ево на овим задужпицама иотписали, да ћете му све те своте онда повратити, када то он, као веровник, захте . .. — Али, господине, то је лаж, то је... — Е, брате, то ја пе могу веровати. Ево редом задужница, а ево и вашег потписа. То је за мене свето писмо . . . — Али је друкчији уговор био. — Друкчији од овога не може ни бити, кад немате писмена, пи сведока. . . Ал најпосле ево да вам и прочитам, шта овде, ево овде, стан' и где је то . . . но ево овде баш при крају иише . . . дакле чујте: „и обвезујем се горњу своту веровпику своме исилатити онда, када он то захтевао буде, а у противном нак случају пристајем, да веровник горњу своту и судским путем истера. У ту сврху стоји му све моје непокретно имање као јамчевина и т. д. и т. д. . . . То је ето све. — Мој господине, мој господине, . . уздахну Митар, — све је то превара, грдна превара . . .