Стражилово
I
43 601 Е>-
животу прегнуло. Беше то наполеонски војник и економ га је слушао често, где говорн о јуришима по улицама у Сарагосп. — Добро што јс и тај ту — помисли економ — омладини требају стари. Истина, рука му вшне иије ни за што — али глава, господпие мој, глава! У тој глави бораве исто онаке златне ноуке, као у еванђсљу. Панолеон је, госпо^ине мој, л.удски учио... Даље је гледао скоиом с неким неноштован.ем, Бешс то сама овејана омладипа, сам „рекрут«, као што говораше но галички. А омладина и „рекрути" беху му сви до четрдееет година, то јест опи, који још нису омирисали барута. Мнрисање барута била му је година 1830. Али на брзо се и на те „рекруте" пријазпијс осмехнуо, баш за то, што се ни један на њега нс осврташе. У читавом друштву само један човек беше узнемирен. Устао јс са соФе и нришао економу. Екоиом му је нешто шаиутао на ухо, за тим незнаико узе брзо чапку и изиде у ходник. 1>сше то домаћин. Он се једини, као што изгледаше, оссћао дужиим, да бдијс иад својим гостима. Економ баш хтеде да изиде за господарем, ал му довикне стари ветеран: — А штајес тобом,Таншаре, имаш ли што запимл.иво за ухом, кад сс толико чешеш? — Еј, госнодине пуковниче — одговори сло • бодно економ — та невоља седи човеку за ухом! А била би још већа, да ју човек кад и кад нс прочеше! — 0, право вслиш! Певол.у треба често чешати, јер се ипачс завучс нод кожу! — А ја мислим, даћемоју скоро прочешати!.. Стари пуковник сабра обрве... Избацив густ колут дима, одазва се: — Шта си то опет нањушио, Гашпаре? Економ се раскорачи на својим краткнм ногама, ирекрсти достојанствено руке више кОжна појаса и одговори са свим мирно: — Господинс пуковниче! Кад пае пде с гоеподарсм на звер, свакојако ју нас прво нањуиш, него што му је господар покаже!... А док ес госнодар забав.ља набијањем пушке, дотле пас на широко шестари око њсга, идући за зверињим трагом. — Хм, хм — мрмл.ашо иуковник - дакле си га нањушио, Гашиаре!... Али знаш, да онда.... ' — Ех! — одговори економ, показујући на I
своју голему главу — а на што је глава? Као да стоји од дике иа рамену !... Пас чека, панеће ни -штекнути, док господар нс викне: држ'!.. Пуковник сс засмеја, а за њим и млађи свет. Економ је само гладио бркове. — Ето пас је нањушкао, — нродужи разговорни ратиик — само се пе зиа, каква је звер! — Звер? Каква звер? — запита проседи госиодин црвеиих бркова. Екоиом иснрича у неколико речи, како је обилазио цео двор читава два сата, па ис изостави ии ирикора, што нико пијс извиривао кроз прозор, и ако је било нод њим шкрипе од снега! Даље јави, како је видео црпу пегу па белом снегу, која сс зацрпила, а после је пагло нестало.... Посдедње рсчи економове створише одмах мртву тишину. Гбсти се стадошс нсмирно згледати. У тај мах испаде из даљих соба лепа, млада жена с малим дстетом на руци. Држећи се за њезипу сукњу, иђаше за њом мален дечак свстло кудраве косе. У округлим му очима црташе се нека нрестрављеиост. На нбколико корака иза те груие, на мрачним вратима трећс еобе, као на тавној основици слике, иојави се девојчица од својих десет година, у белу оделу. На бледом јој лицу огледаше се немир: хтела је да идс даље за матером, али, кад видс сакупљенс госте, застаде на прагу, као уконана. — Гаигааре! Тако ти Ббга! Је ли штб опасно? — новиче госпођа с дететом на руци. Сакупљени гости поустајаше са својих места. Бидело се, да те вечери још нису били са домаћицом, али до сада не беше ни времена ни прилике, да ју поздраве. Стари јој иуковник приђе, ухватију заруку, која је дрхтала од страха, па рсчс мирно: — Нема иикакове опасности! Гашпар је впдео, где се нешто црни на нуту, и ништа вшне! — Боже мој — јадаите се тужно млада госиођа — спопала ме нека ужасна слутња! Мало детенце пружило јој тонле ручице, као да би хтело да ублажи материну тугу. Дечак светле косе ирипио се уз њу, девојчица у белу оделу осмелила се и у нсколико скокова створила се Међу мушкарцима, поред матере. Стари економ не имађашс у тај мах каде да страхује. је сам себи, да је можда, без нсп(»љо^^^4и^^шл.сне госте. А пајвећма му жао $јж6 и те невипе дечицс. 1 у прса и признати