Стражилово

СТРАЖИЛОбО

©лами!, ш

БРОЈ 39.

У НОБОМ САДУ, 27. СЕПТЕМБРА 1892.

год. У.

ЈЈ~^Ј\Ј\-/\Ј\Ј\-Г\ Г\Ј\Ј\^\Ј\4.

м^?нпг

./Т _Г\_ п /Л />. /Л-/?:'

« ПЕСНИШТВО. Ј*Ј8Н^гпУл/л/ илу тЈги'"и •л-

НИ ИЗ ЧЕГА ПРИПОВЕТКА ИЗ СРЕМА. Приповеда Стеван Ради$..

^ило је то у божићне покладе. Хла^даи зимски ветар ии]>и иемилице. 'Обично у те даие ие видиш иа сокаку гато по кажу тти бесна пса. Па и пема никога. Само деда Митар Страхинић. стара газдекан.а, умотао се у своју опаклију па се упутио уз ветар тамо горе у средину села. Ветар се игра са седим и белим му брчинама а деда би се све боље умотавао и гегуцао, борећи се с ветром. Ево га већ и код општинске куће. Огресе снег са онанака и у1>е у стражу. На образе му румен павре од вруКипе, што беше у стражи. Овде затече пет до шест сељана, све пајбоље газде. „Помози вам Бог!" Митар ће. „Бог ти добро дао!" одврати муједап од одборника. „А где си? Одавна чекамо на тебе. Господа се већ искупила и дванут су нас звали у салу а микао не би без тебе." „Та, Милаш ми тек сада до1»е из воденице, а не могох оставити оно мало мала на само. А које нас добро зову?" „Господар Оларић рече, да је дошло од котара, да се зида нова онштинска кућа и школа." „Општинска кућа и школа, а?" отегну деда Митар. „А за што двоје на један пут?! Најпре школу, то нам је нужније. Де-

чурлије много па не могу сва да стану. А општинска кућа? Ја као велим, да је добра и ова за четир човека." „Ал Оларић каже, да имамо осам хиљада у ншоркаси у вароши, на се ие ће по иароду распорезивати, те и ја велим, кад има новаца, нека се зидају обе куће; ал школа мора бити ире, иего онштинска кућа." „Па, то би и било бол.е", — рече други — „јер ако повац остане у пшоркаси, могао би се лако разграбити ..." „Разграбити!!" — рече усплахирено деда Митар. — „Дсж смо ми овако сложни, те радимо опо, што са целим селом уговоримо, нема тога, који би што разграбио. Не треба одобравати оно, нгго пије нужно, на се не бој, да ће се што разграбити. Ето, па нашу се онштипу све угледају ал ми и чувамо!" „Тако је!" рећи ће деда Јулијан. „Да ми ие чувамо, куда би седели?! Тај Оларић бацио је око опет на имовну општину. Као вели: четир до иет хиљада на годину! Дало би се мало и ишКарити . .. један два записника онако . . . Да, ал слога нас је сиасла од те наиасти, те ми сами бројимо колико улази и колико се горе отплаћује." „Па и иона је против н.ега, ма да иде у његову кућу често ... а и начелник га