Стражилово

чз 610 и-

баш толико не бегеиише, премда је упек тамо . . . еамо кад кад буде уз њега, тек да иас куша." „Позиају оии њега добро!" деда Митар ће. „Ал опет, будт о ми само сложни. На нама је, да чувамо шта имамо. Нисмо тако луди, да не знамо куд што иде; иа, што је добро, одобри, што не ваља — одби. Ако нам виша власт и наложи, иисмо ми одговории." „А најносле У том се отворише врата и четник запита : „Јесте ли се сви искупили? А, та ту је и деда Митар . . . дакле, изволите унутра, господа вас чекају ! Одборници поустајаше и пођоше озбиљним кораком у салу. Ту тик до врата стаде деда Митар и озбиљно, иодигавши руку, проговори: „Само, браћо, пе дајмо ништа ономе, јер ако се.тај дочепа чега у општини, тешко нама! Који није знао своје сачувати, тај ће још маље општинско." „Само ти говори..." рекоше одборници и уђоше. У сали сеђаше за великим зеленим столом господин блага и тиха ногледа, нлаве браде и бркова, мало погурен. Када одборници уђоше, он се наклони и благо им рече, да седну. То је котарски предстојник Петар Кнежевић. До њега десно седи пачелник опгатине Краковачке Милап Мргудић, блед, црномањаст човек, више глупа изгледа, са оловком у руци. С леве стране је окрупан господар у сиву оделу. Непрестано глади бркове и презриво погледа на одборнике. То вам је иоседник Оларић. Он истина није одборник, али је позван у седпицу као стручњак. Нису га сељани хтели да изаберу у одбор. Мало даље седи пон краковачки Милисав Перић, који је овде већ пуних двадееет година. Мило погледа иа одборнике а са газда-Митром се и руковао. Одборпици заузеше места и ћутаху достојапствепо, ногледајући радознало у нредстојника, као нитају1.н: шта је ново? „Знате, да је било говора о томе још нре две године, да се зида општинска кућа и гакола, буду1ш су ове зграде трогане. Данас вас сазвасмо, да се учини договор,

како и када ће се градн.а отпочети. Мерник је израдио нацрт. Ево на га виднте!" рече иредстојник. „Тоје лепо!" устаде газда Мптар. „Ако има толико новаца, а да се не прави иов распорез, онда нисам нротиваи, да се обе зграде зидају. Ако ли пак пема доста новаца, опда пека се зида оно, птто нам је нужније, а то је — гакола, градп.у онгатинске куће пак ваља нанустити дотле, док се пе приштеди доста новаца. Јесте ли ви за то, браћо?" „Јесмо!" одазвагае се сви одборници у глас. „Мислим, да ће достати новаца за градњу обе зграде," рече иачелник Мргудић, „с тога држим, да би добро било, да се одмах почне. Ја бих иредложио, да Оларић узме гради.у иа себе, а да му се да пет иа сто заслуге од своте, која се утрогаи." Оларић климну главом, као да се прима. „ИГта ви на то велите?" запита попа начелника смешећи се. „Ја као велим," иачелник ће „да, када неко мора надгледати радн.у, оида јебоље, да се узме стручн.ак за те нослове из села, него ту1)пн." Међу тим је газда-Митру већ суиула нека мисао кроз главу. Није он хтео ни но гато дозволити, да градп.а иде нреко Оларића. Сав се зажари и ноче: „Рачунао сам у глар.и, колико би то изиело, када би се случајно утрогаило осам хиљада Форинти, и нарачунао сам, да би господип Оларић добио четир стотиие. Ми морамо имати мерника. Када већ имамо њега, гата ће нам ко други градњу да предузима? Те четир етотине могу остати у каси. Нисмо за то, да он предузима градњу. Ми ћемо сами назити, да се грађа уредно довози и уиотребљује. Ето, тако ми мислимо." Оларић се угризе за усне и побледи. За тим чисто јетко рече: „Па, није баш ттужно, да мепи предате. Ја знам, да ви меие ие бегепитиете, нгго сам ја Шваба. Мећу тим имам негато да приметим. Ако не достане поваца, ттека се гакола зида иа годину, а опгнтинска кућа сада." ,Не тако! Не!" новикаше одборници.