Стражилово

чз 616

ном ми етражом, обићи неколико дворова, токорсе да надгледам педане и пиваре, а прп том да уходим и да што чешће јављам, шта гам ]-дс чуо и видео... Ако устреба, слободно мп је било послужити се својом стражом и употребити средства, која бих сматрао као нотребпа. Особито ми јс наповеђеио да пазим па Љешпички двор, јер то бикао било иајважније место. Село Љсшпица бешс на самој Висли. По полпцијским Ј.лвсштајима била би то тачка, на којој су галички завереппци били у свеаи с Пољском. Онамо су стизале најважније деиеше. Кад јс још што шта потап.е разјаснио и кад сам добио носебиу ииструкцију, одем жеии да јој јавим, да одлазим „у зваиичну нослу". Затечем ју, где седи иоред топле иећи. Држала јс малога Хермаиа па коленима. Хс|)мапу беше тада пет годипа... Беше то красан дечак! Коса му бсше дуга, светло-плава... Спуштала му се у широким увојцима на рамсна. Па чистом, отвореном челу сијала се нека дивна, апђеоска ведрина. Чинило ми сс, кад сам гледао у то чело, да ће тај дечак ерећно проћи кроз цео живот, јер се та срећа блистала из његових мириих, насмејаних, илавих очију!.. Кад сам споменуо Берти, да морам на иут, да иадгледам пиваре и пецаие, погледа ме Херман својим илавим очима и рече с осмехом. — Шта ћеш ми, оче, донети с иута? Херманово ме питаље растужи... П1та сам му могао доисти е тога пута? — Донеси ми, тата, орла са две главе! — рече Херман,"мало се размисливцш. — А зар ти мислиш — одговорим му — да заиста има такових орлова? Херман ме зачуђено погледа. За часак показа иа сабљу и рсче: -- Па такова орла иосиш, тата, и па сабл,и и на капи! Онда сам му морао растумачити, колико сам могао, да такових орлова иема у шумама и даје то грб државе, која свакога храни п одева. — Онда ја тога орла врло волим! — одговори Хсрман са свим озбиљно. Пољубио сам га од радости, јер сам видео у љему своју крв. Први путсамтоод и.ега чуо. — Берта! —■ иовичсм из препупа срца родитељског, — Херман ће далеко дотерати, јср већ еада*избија у љему смисао за оио, што је позптивно! Херман пије разумевао иаше радостн, акад

га после један сат, крећући се на иут, загрлих и нољубих, викао је удиљ за мном: — Тата, доиеси ми што год с пута! Мораш доиети! Боже мој! Ко би се иадао, да је у тим речима тако дивно пророштво.... VI. Комесар се кренуо на пут уз врло добра знамеља. Сунце је јасно сијало, ваздух беше врло угодан, ако је и било зимеко доба, Што јс дал.с ишао, све му је већма расло достојанство у рођеним очима. Пре свега, иоверен му је врло частан зададатак. Пеки, ма и малеи, део државие судбине беше у љеговим рукама! А ко зна, ие ће ли му, у обзиру на важност Љешиичке позиције, поћи за руком, да јсдпим махом ухвати цело насмо нити, које водс подземној, накленој машиии! Ко зиа, ис ћс ли н.ему баш држава захвалити, што је снасао мир и поредак, који је тако потребан за трговину и индустриЈу ? Заиста, комесар, већ са тим својим мислима, бешеу полак срећан! Уз то ва.ва још додати, да је комесар, норед својих начела и теорије о норетку на свету, био и човек, па као човек, у слабим тренуцима, био и мало еаможив... У сновима о снасу државе и друштвенога поретка, титраху му често пред очима сјајии, алемима иекићеии, ордеии, златпе огрлице и бројеви, који куд и камо беху већи, него број садашље љегове плате. Изговарао се, до душе, сам пред собом због тих привиђеља, да то није емер, него само иоследица његова рада, смањиваоје, у скромности, редове ордена и бројеве, ал опет их се није могао са свим отрести. А сваки миљски стунац беше му јасан доказ, да за сваки посао припада праведиа награда! Ти се снови измешали, најпосле, с његовим начелима и теоријама и у путовању од три миље створише од н.ега човека челичне воље и сталиа карактера. Уз те сјајне споредности још се већма сијала идеја државе и поретка! У нскима га дворовима дочекиваху, као потребна човека. врло гостол.убиво. А често се пашао шљахтић, који је, и без икаква свога рачуна, не глсдајући у њсму службеника, него нросто госта, срдачно му нружао руку н частио га свачим, што је најбоље у кући имао. У та ким је приликама некако неугодио куцало срце