Стражилово

на ћемо правити слике. Ја вао врло волим — и еамо маму, тату и Јадвигу већма волим од вас.. А шта је иисао Херман? Хоће.ли доћи к мени? — Какова је коса у Хермана? — заиита Јадвига и зарумени се, не знајући ни сама за што. Комесар гутну, накашл.а се и одговори несигурним гласом: — У Хермана је иста така коса, као у Стаха, св етло-плава. ~ Кад то рече, одахне дубоко и седне замишљен подаље. Јадвига нетренимнце гледаше у љега. — Ви, за цело, јако* волитс свога сина! одазва се госпођа е уздахом. — Ах, госнођо! — одговори комесар — ко не би волео свога детета? — Право кажете. Онростите. Моје-нитање беше еа свим неумесно. — А могу ли ва?, занитати, за што-сте ме то нитали? — Кад сте одговарали Јадвпзи, уздахнусте дубоко, а то пре никада нис.ам оиазила. — Да, то је истина. Питање госпођице Јадвиге и мали Стах иодсетише ме на мога Хермана. — Верујем вам, да. оца могу окупити свакојаке немиле мисли, кад није дуго код куће. Деца врло често болују, а, у таковом случају, машта н?.м јс највећа ненријатељица!.. Комесар пребледи на те речи. Загледао се иреда се, за чудо замишљен. За тим уздахну и рече: — Нека Вог опчува! На саму мисао, коју изрекосте у тако чудан сат, следила ми се крв у жилама! — За што велите, да је тај сат „чудан сат"? ... — Зар сам рекао, да је чудаи?... Пе знам ни сам за што... Ваљда за то, игго у тај час. . . мишљах много о Херману! Ту настаде дуга тиншна. У соби се чујаше, како муха лети. Стах и Јадвига погледаше, као договорно, у комесара. У погледу им се црташе страх. Ветар прехуја полако преко дворских топола и чудновато зашуми у сухим огранцима. Стари Хектор, који се једва иеколико пута у години јављао, скочи сада у ходнику и стаде лајати, као да је нешто углсдао међу тополама... — Седите, госиодине, уза ме — иовиче

3 Е>Стах иренлашена лица, јер ја се нечега бојим. Тате нема. . . — Не, седите уза ме, — јави се Јадвига и пружи комееару малспу, белу ручицу. Комесар на то нншта не одговори. Гледао је преда се и само несвесно добовао нрстима по столу. — Тако исто добују, кад идс војска, рече за час Стах, иаследујући комесара. — Молим вас, господине, — запита Јадвига, — да ли војска ноћу пуца? Мати задрхта и грчевнто стиште молитвеник. Комесар гледаше уди.љ несвесно преда се. — А, пуца, пуца... За што да не пуца ноћу? -— одговори комесар не мењајући ногледа. — За Бога? — повиче Јадвига, — та ноћу се ништа не види, могу да убију и невина човека! — А, то бива, да и иевина убију! — одговори комесар — страшна је ствар војна... али су неумитни закони државни и друштвенога поретка! — А кад би вама ко, у ратно доба, убио Хермана? — запита Стах, узимајући у руке иољскога улана. Лице се комесарево измени неким чудним оссћањем. Мати грозпичаво прктиште Стаха уза се. — У ратпо доба ие убијају децу! — рече с грчевитом дрхтавицом — разумеш ли? Не убијају децу!... — Како то ? — одговори плавокоеи дечак — та бака нам је приповедала, да су, о Исусову рођењу — клали децу! — То иије био рат, него је тај иокол. наредио Ирод — одговори мати и стресе се... — Ах, то је било ужасно! — Ирошапуће Јадвига, ја бих умрла од самога страха! Гоеподине комесару, седите уза ме!... — Мани се тога разговора — рече мати, а бледа јој уста задрхташе — не плашите сад иод поћ једпо друго. Комесар уздахие и помакне се на столици, као да је сад истом к себи дошао. Нротаре руком чело па рсче: — Деца кад и кад занодену чудап разговор! Нехотице бејах сада, с. тужним мислима, код свога Хермана! — Тешим се.тим, што га тако врло волите! примети госнођа пижим гласом, као да говори сама себи.