Стражилово

43 664 83-

дин срески пачелннк кааао, да убијају... да ће им илатнтн :ја сваку лешину, коју довезу. — Ко ти је то говорио, глуни Чипутине? дрекне комесар; то није истипа, лаж је! — Но, на што ви мени то говорите? Јесам ли ја убијао, шта ли?... ПГто не одете оиамо, где је ножар, где кољу н секу ? Што онде не кажете, да госнодии срески начекпик пије заповедио, де се иали, коље и убија?... Ком.есар иагура Чивутииа, иа, изиуреп утисцима тога дапа и укрујаи ракијом, баци се иа ностељу.. У својим доцпијим белешкама ипак се дуже задржава код потоњих речи Чивутових . .. Г>оли га, што се је пронео глас „као да је срески иачелник заиоведио, да се убија шљахта ио дворовима. Приводи свакојаке доказе, да је то пука нзмишљотина,. коју растурише нодли људи. Остаје прп[ том, да није било никакових зановести за убијање. Држи да би и ои морао што о том знати, кад би било такових заповести. Тај одел^ак у белешкама поштованога саветиика иема велике важности, за То га само овлаш сДомињемо. Најбоља критика свију тих тврђења комесаревих, као да је оклеветана државна власт, беху опе речи старога Чивутина: — Што ви, госиодине комесару, то мени говорнте, да госиодин срески рачелник не зано веда, да се убија? Што не одете онамо, где пале и убијају? Стари Чивутин има донекле нраво. Где је био комесар, кад јо нљачкан дрор у Љешиици? А шта је сада радио, кад му је Чивутии ноказивао пламени жар иа небу ? Је ли то био просто страх, или гледање кроз прсте?.. Савстник прича у својим белешкама. ако и ,јесу унутства срескога начелника била издана у широку стилу, да је опет тешко доиустити, да би их иотчињени хтели тумачити тако ужаспо!... Моралпа и телесна изпурсност одузеше на брзо комесару сваку свест. Брз сап склони му веђе. ИзгЈгеДа, да су све животие моћи комеса-, реве последњим утисцима тако исцрпане биле, да им је преко потребио било каковс ноне, снагс, да нх нрепороди. Тр ебало им је благога мира и лепих и нлемепитпх чувстава, да поврате оно, што су изгубиле тако ужасним утисцима. А губитак беше тако велик!... Па и помогла је себи врло усиепшо иеисиитана природа. На црне* слике, које су још с це-

лом грозом дрхтале по можданим живцима, бацила је дебело покривало и оделила их од свестн душнне. Место тога разавила је пред њом лене, тихе слике, осветл.ене и огрејане најузвишенијим осећајима. Комесар је заборавио у сну на оно, што је видео, а сањао је — о својој Берти и Херману! И тај благи и слатки сан умирио је полако узбуркану крв... Срце му куцаше све нравилније... Сањао је да се поздравља са женбм и Херманом. Жена му се баца око врата. Херман тражи његову руку, да ју иољуби. Пије шала, на нрсима му се блистају бриљантни ордени, из џепа вири преиоручно нисмо с унапрсђењем и наградом... а нада све, срце му бије достојанствеиим и нлеменитим чуством, да је задовол.ио великој идеји државној, да је као војиик издржао на стражи велике германске отаџбине и да је, као представник Фактичнога норетка, био славан бој иа леду Вислину, с историјским маштањем и утварама некакових нриродних нрава... И беше троструко срећан у сну! Жена га притискивала на груди, као славна јупака, син га л.убио по рукама и обећавао, да ће ићи његовим Трагом, а он се надимао од поноса, што га је Промиеао изабрао за велика дела и поверио му да изврши неумитне његове пресуде!... Велик и срећан беше у сну господип комесар! А кад се у јутро пробудио и, опојен још чаробним сном, опазио поред себе црвенц кацу — узе ју с заносом у руке, иритнште на груди, на ускликну: — Та је кана иочетак моје среће ! Опа ће ми дати све, што човек може зажелети у тој илачевној долини! И још једном притисне на груди црвеиу капу, и сећајући се опаспости, кроз коју је нрошао, заилака од радости и захвали Великоме Богу, што му је, за све то, дао снаге и одважноети !... — Ту ћу црвсну каиу — рече сам себи —' однети Херману, као велику милошту!... Јадно дете, да л ће оп разуМети, шта та кааа иначи?... XVI. После тога раскошпога сиа и, исто тако, раскопшога монолога, обучс се господин комесар, на, заискав од Чивутина кола, одс најпрсчим путем у срескИ град.