Стражилово

-13 694 ЕЗ-

запита непознати саиутиик, под ћошкастом капом на глапи, нашега наткомесара. — \ Унр , Капопепзсћизве?... Оо1(- зе1 Оапк, Јазв сИе Ровзе ги Епс1е 18?! (Шта, топове?... Хвала Богу, да је крај тој шали!) То рече иа баци крок нрозор од кола Кошкасту капу с црвеним окрајком, а место тога извади из сандука голем цилиндар и натаче га, с иравом милином, иа главу! — 8пк1 б1е Веат^ег ипс1 Оеи^сћег? (Јесте л' ви званичник и Немац?) заиита иаткомесар евога сапутника иосле те метаморФОзе. — Но, да, да! одговори јунак разведрена лица, гладећи залиске. — Што ми ире не рекосте? — занита иаткомесар. — Ах, мој госнодине, одговори јунак, човек пе зна сада, шта треба да буде, Немац или Нољак? Није никако добро... Еле, волим да ћутим и да ништа не говорим... Али сад, хвала Когу ... бомбардују Лавов! ... Госиодин наткомесар се чудно на то замисли. За час ће рећи саиутнику: — Мислите ли, да је то добро но државу? — Ах! иоштовани колега, одговори зачуђени саиутник, како можете то и иитатн.... — Питам за то, јер са свим друкчпје мислим, одговори тужно наткомесар. Сав овогодишњи рад земаљских иатријота био јенешкодљив, истом тај епилог ће му дати важности и :шачаја... Крв, вешала и рушевине попал.ених кућа, то је плодно ђубре на пол.у идеје... Дуго је мислио, о самим тим евојим речима, госиодип наткомесар, кад је, улазећи у град, опазио ужасаи иризор, где горе јавне зграде... Горела је градска већница... из њене куле, као •са жртвегшка стародавне трагедије, дизали се к иебу пламенови . . . горело позориште, уточиште старих муза... горело седиште паука, академија... а ио улицама беснела војска... лежали трунови... стрчале барикаде, Такав епилог страшно озлоједи госнодииа наткомесара. Не за то, што би се он гадио средстава, којих се држава мОра лаћати у невол.и, него што је слутио, као што вели, да ће идеја те године, ноложена у гроб у трагичном нокрову, васкрснути кад год јача и опаснија!... И сад је томс в епилогу", као пекада „вешалима", приписивао своју несрећу, што га је и овом ириликом мимоишао саветнички чин !

И сад се вратио у кућу на Нодзамчу само — као наткомесар. XXI. Кад су последње греде, на већничкој кули, догореле и угасиле се, настаде време дубока мира. Један министар, који је пре неколико месеци сам својом руком подстицао преврат, нашао је за добро да се окане својих старих пачела и да се, по што, но то, утврди на свом високом месту. А учинио је то о врло малспу трошку. ГГре му беше лозинка: „Е:Љс1нес1еп уопугМ «!" (Одлучно напред !) Сад је додао само једну реч : »Вееоппеп !" (промишљено!) И отуда се створи нова лозинка: „Еп(;8с1песЗеп, аћег ћебоппеи \'ог\уаг1:8!" (Одлучно, али промпшљено наиред!) Све грчевите трзавице 1848 године ерећпо иреминуше. Убпше иокојника без милосрђа, ноломише му све кости, смождише срце и стрпаше га у мртвачки сандук. С опу страну Карпата, кад су бунтовници већ положили оружје, обесшпе још неколико ђеиерала да задовол.е словима у закону, а тамнице дупком напунише по целој царевини. Те „црпс тачкице" иа политичкОм обзорју државном бацаху мало у бригу наткомесара, који је сада, више него икада, сматрао као врло шкодљиво то „стварање мучсника". Исто га тако бацало у бригу пиемо суседнога цара, у коме преноручиваше милост и умереност угарским судовима. .. али те бриге прођоше, кад је суссдпа војска изишла из земље. И па брзо, после одласка нријатељске војске • доби господИн иаткомесар обнлату иаграду за све своје службепо-патријотске патње. Постаде најпосле саветником! ХХИ. Поштовани саветник беше сада уираво па ивици својих иајватренијих жел.а. Ма какова срећа да га још задеси, он би ју сматрао просто као небесни дар. Тиме је показао велику скромност људску, задовољавајући се чииом саветинчким. А и ако му кад н кад „код златие гуске" долажаху још и веће жељс, оп их је сматрао као нросте снове, којнх се нн један човек не може отрести. Сада сс, свом душом, посветно домаћој срећи. Према Берти беше двоструко нријазаи, па јој је и домаћи буџет повсћао за петиасст ио стотака! Купио је нов намсштај, а две собс дао