Стражилово

-чз 695 ез-

овоштити. Није заборавио ни па богате црвене аавесе. Ад' најнежнију је љубав гајио према Херманку, кога је сада већ звао Херманом. Херман је збиља то и заслужио... Беше то дечак нсобичне вредноће и знаменита дара. Волсо је науку и у њој јс за дивно чудо напредовао. Љубљаху га, уз то, и другови, којима јс у свему предљачио, Унравнтељ је увек честитао саветнику, што има тако честита сина. Иије ни чудо, што је сада саветпик сав радостаи ходао по градским улицама. Шешир је носио нахеро, са сажаљењем говорио о шимеричиим усиљаван,има пол.скнх родол.уби, па их, шта више, искрсно и срдачпо наговарао, да ее махну сваке луде мисли, која етаје зсмљу толиких жртава и нречи иравилан развој трговнне и земаљскога обрта. Живео је, ипак, добро, с надурсним станОвнидима и сваком приликом им срдачно стискавао руку. СажаЉевао је оно, што се збнло, ал' се надао, да се то више нс ће по вратити. Живећи тако угодно и но вол,и, ночео сеје саветник јако гојити. Лицс му се сијало као пун месец, па и ако му је коса стала јако онадати, умсо је ипак вештим нозајмллгваљем, одозго и одоздо, да покрије белу ћслу. А права срећа за п.сга бсше, што јс министар дсмократа, с којим се са свим слагао, умео после тако жалосних догађаја да створи тако дубок мир у држави, да слободиом уживап.у божјих дарова „код златне гуске" није сметао никакав глас са улице, никакова пркосна нссма пе разлсгаше се у крчмарСкој атмосФери, а што јс најбоље, не запремаше столове ии један број некада тако страшиих „ Њсродних Новина Но није одобравао, што су пустили на слободу урсдника Добжаљскога, који је тамновао у чешкој тврђави. Мсђу тим, у том благом миру, у којем отаџбина нијс ни један пут уздахнула, иего мирно, као труп бсз живота, почивала на својој постељи - нзрастао Хсрман врло леп младић. Чсло му беше као и у оца. Веше високо и наметно. Очи му ипак подсећаху на мајку. Веху јасно плаве и вечито сијаше у љима тихо, сетно сан,арсн,с. Његова дуга, свстла коса падашс у лепим витицама на рамена, те бсше доста палик — као што мишљаше саветник — на немачког песника Шилера. Није отац бадава употребљавао то упоре-

ђење. Неколико пута је зар наишао у Хермановој теци на песничке покушаје, које у немачком, које у пол.ском јсзику. Због нрљског се јсзика није савстник љутио. Мишљаше, да му земаљски језик не Јие шкодити као потоњем службенику, обратно, да ће му бити од помоћи. Еле сматрашс то као просто вежбање без икакове важности. Него бе.ше разлике у тим песмама. Већу, философску мисао обрађиваше Херман немачким језиком. У пољском јсзику нокушаваше само да удеси лиру и састављаше по коју милотужпу песмицу... Једаи иут, шта више, наиде отац на несму, написану с великом неком жудљом. Дуго премишљаше, за чимбиХерман могао тако ватрспо жудети и дође, најзад, до уверења, да се то тнче Мипе, кћери дворскога саветника.... Еле пе сиомињући иишта Херману, однссе иесмицу Мини, а томе се девојче врло обрадова. У тој несми, меЈ;у осталим, клицаше Хермаи ненознатој : За те, свсгитељко, моје срце лламти! Ко бодове твоје и сузе не нажти! Некад божји м:ач си иосида о боку Сад си.... голпх руку — са сузож у оку!. Па нек сузе твоје сваке боле иосе, Ја бих твојих суза — радо паиио сс!.. Та се пссма, по мишљењу саветникову, тицала Мине, кћсри дворскога савстника јер јс Мина један нут играла у нреставама, које је удесио срески благајник, а приказивала с великим еФсктом Јудиту, где одсеца главу ХолоФерну, а тога је нриказивао магиетратски папдур... Та је елегија врло обрадовала саветника и Мину, а и дворски ју саветник два пут пажЉиво прочитао.... Кад је Херман ту иесму писао, беше му онда седамнасст година и беше у нетом гимиазијском раз]>еду. Мина је бројила, у то доба, нетнаест нролећа. Еле све да јој мајка и није шапутала иа ухо о тајним смеровима саветпи ковим, свс да се и нису, дворски саветник и говорљиви саветник, више нута одали, шта мисле, већ сам садржај те елегнје довсо би ји ју на пут, који јој се епремао. А беше то девојче, на први поглед, еа свим дорасло потоњој својој улози. Облици јој бсху врло лсни и нотиуно развијени. Срсдљега узраста, жива, великих сивих очију, око којих сс увек цаклила нека влага, мало прчаста носа, изгледаше као вессла русал.ка, које сс често, од несташлу-