Стражилово

-КЗ 696 Е>-

ка, љуљушкају па мееечини по шумском дрвсћу и раскошно се огледају у извору, који извире исиод дрвета. Није чудо, 1ито је та пес.ма младога иесника затрсптала, па петиаестогодишњсм срцу, као 1>ув поветарчев на еолској харФи; а жестока румен, која јој у тај мах обли прелеио лпце, јаспо одаде, шта се у том срдашцу збпва. Саветник виде ту румеи, на се радостан врати кући, да с Вертом нодели ту срећу. И срећпи обоје ироведоше тај дан у тако благу заносу, у какву су могли бити само у ирвим данима после венчања, кад су се у цркви заклели, да ће л.убити једио друго сталио, верно и до гроба!... И бапг кад беху на највишем стенену среће, удари их гром из ненада. Одмах други дан нозва дворски саветник к себи саветника. Ирижл.иво затвори за њим врата, да не би нико чуо, шта говоре. Једаи час стајаше ћутећкп иред саветником, за тим уздахну, иа рече свечано : — Л\ г 138еп У1« мгаа, Негг КаН)? (Зпате ли шта, господиие еаветииче?). — Мејп, 1о1) -»е188 П1с1|4к! (Не, ие зиам ништа!) одговори трагичир савстиик п разро.гачи очи. — Међу ћацима се »тгег-пстито^куха! рече дворски саветиик иосле дуга ћутања и спусти главу на преа. — Ла еам одмах казао! уздахне саветиик. Те речи изненадише дворекога саветника. Зачуђеио погледа у саветника. — Шта? одазва сс за чаеак, онда ете ви знали, а меии ништа пе говорите.... — Нит' сам шта знао, нити знам, господине, — одговори тужио саветник — али сам миелио, да ће тако бити. Кад ми сами бачено семе корова залевамо и негујемо, онда, да богме, да мора оно исклијати из земл.е, иарасти и уродити родом. — Како; ви то мислите? — запита дворски саветиик, а високо му се чело намршти. . . — Кад смо једаи пут, еутецајем несрећних нрилика, целу земљу залили крвљу и осветлили ножаром; кад смо други нут ириредили, у очима те земље, сувише трагичну сцеиу, као што беху смртне нресуде, кад смо, на послетку, веселим натријотским оргнјама додали онаки епилог, као нЈто беше сна.ч.иван,е већнице, престопице и академије: онда пс треба еада да се чудимо, што је идеја, коју смо врло трагично заодели, добила

веће чари и постала љубавпицом егзалтованих људи!... На те се речи дворски саветиик још већма намрштио. Приђе два корака иисаћем столу и рече гневпо: Није иотребио, да ме ви учите, како вал.а и шта ваља радити... Пагпе је слушати. А ако сам вас данас нозвао, то је еамо за то; да вас, као иријатељ, подеетим па опабност. Кажем вам, да се овдашп.нм ђацИма нешто врзе но глави. Ие треба да вам бо.т.е објашшавам. Али ми је понајпре стало до вашега Хермана. Дечак има дара и могао би ... уз јаку протекцију... далеко дотерати. Истппа, за сад још пема за њега иикакове онасности, али не стојиМ добар, шта ће 'с њим иосле бити. Место је малеио, омладина нема никакових забава. Еле увек су на окуиу, а једна шугава овца цело стадо ошуга. Саветиик побледи на те речи. На саму номиеао, да би Херман могао окал.ати његово пмс, следи му се крв у жилама. Уздахне дубоко, ухвати грчевито за руку дворекога саветипка и иовиче: — Господиие, смилујте се, не говорите!... ;У1ој сии... мој Херман да.. — БрЉе је пирити на хладио, него на вре,то, — одговори дворски саветник, ележући раменима. — Мој је еавет ово: Хермана треба послати у Лавов. И тако му вал.а онамо ићи у свеучи.типгте. У нрестопици омладина друкчије живи — ви ме разумете... с легшм светом.... — Што се тога тиче, не бојим се ни иајмап.е за Хермана — прихвати брзо саветник, мислећи на Мину. — Ии ја се не бојим за њега — додаде с осмехом дворски саветник, као да је разумсо пријатеља — али ићи мора, и то што пре, јер овде иису чисти послови!.... После недељу дана стојаху два троручна свећњака у салону дворскога саветника. Осам сестара сеђаху редом по годинама. Шеста по реду бепге најбрижљивије обучсна. На њој беиге црна хаљина од бареша, банг као да је у жалости. Из главе се помаљао бео цветак. По лицу ирелажаше туга и гаиутост. На иаслоњачи сеђаше домаћица еа саветниковицом, која често отираше очи руицем. Домаћин се, са саветииком, наместио на страни, па се оба врло достојанствено л.ул.аху гга стрлицама, ие говорећи ии рсчи међу собом. Саветпик имађапге зелегг ч-рак