Стражилово

чз 757 ЕЗ-

природи. Мргудић пије нигда ранио. Ако је то кад и учииио, било је с тога, што је тај дан ваљало да дође предстојник, те је Мргудић морао иосвршавати „рештанније". Дапас је био други узрок, што је тако поранио. Једва је дочекао да сваие, на да остави посгељу, која му ноћас изгледаше као иакао. Ова душевна мирноћа у Мргудића није дуго трајала. Па шта бејаше то, што му норемети ту мирноћу? У банггп нреко тарабе залајала је мала Фаустинииа „пудлица" Кнедла, коју је више нута Мргудић иомиловао по черупавој главици. Чим зачу гласј нешто га тргиу из сашалаштва, а у глави му се почеше ројити мисли о Фаустипи, мернику, љеговој жени и Војводићу. Постао је нервозно узбуђен. Чињаше му се, да га пешто поДиже да бежи и са овога места и збил.а се поче дизати сав смућен да оде у собу. Али га иешто задржа. Чуо је весели кикот Фаустиие и младога мерника. Радозналост у највећем степену разбукти се у души Мргудићевој. Привуче столицу ближе тараби п приљуби образ уз једап зарез међу двема даскама, те их је могао добро видети. Фаустина имађапге на глави белу мараму а испод ње је мило ногледала мериика, који је брао цветиће са оближњих леја. Мргудић се сав претворио у око и ухо. „Да видим Мргудићеву башту! — мерник 11 е. „0, немате шта видети. Ннате, где нбма жене, ту није баш све у реду." Иођоше тараби. Мргудић се иађе у занари. Али, срећом је тараба била доста висока, те они иогледаху мало иодал»е кроз пукотине, а после одоше у сеницу, где их је Мргудић такођер могао лепо посматратн. У авлији се чуо Оларићев глас, где нешто паређује кочијашу. „Пема жене?" занита мериик. „Да, да, иешто сам чуо. Да ли је давно, како ју је отерао?" „Има већ пуних шест година." (Наст.ч

„Шест годииа! Па још иије подиео тужбу да се разведе брак?" „Поднео је; али је то још код те њихове конзисторије". „А, молим вас, бих ли смео нитати за узрок, што се раставили?! Ја сам нешто начуо у селу... као да сте ви..." И мерник се изавивачки насмеши. „Ја, ја... Тамаи! Та видите ли га како иде, све се гега... иа онај његов нос!... никада га писам трпила. Истина увек ми се улагивао и говорио, како ме обожава, а своју жену да пе трпи ни да је види... али ја га нисам ми слушала. Морала сам трпити његово ласкање ради мога мужа, јер му је требао. Ви знате за што, те по томе можете схватити и то, што сам се по који пут и на њега осмехнула..." „Госпођо Фаустина! А да не ће бити да и мени поклањате вашу паклоиост на чему вам дугујем вечиту благодарност (сагну се и нољуби врхове Фаустипиних прстића) — из каквих сличних разлога..." „Господине!" — Фаустипа ће увређеиа. — То се пе бих од вас надала... Ви дакле држите, да ја просјачим нријатеље моме мужу! Ви добро зиате, да вас мој муж ие треба, јер ви сте, што рекли, даиас овде а сутра код Тоде." „Ох не, не. госпођо! Ви зпате, шта ме је пагнало, да вас то нитам. Ма где да будем, душа ће моја бити уз вас..." За тим је Мргудић видео, како се мериик спустио иа колена, како је стиснуо руку Фаустини, како му је ова мило погледала у погиуту главу и шапутала: Праштам! Праштам! Њему појури крв у лице, магла му се нека навуче на очи, у ушима му иаста пиштање, у глави зука... Сада је тек био са свим на чисто. Чуо је, шта је мерпику говорила. Осведочио се, да га ова жеиа нигда није љубила. Оио питање код клавира: докле тако? бе.јаше сушта обмаиа. Као кроз сан чуо је још, како се Оларић накашљује, како виче накочијаша, како се уиутио у башту, како мерник пита и њега, за што је Мргудић отпустио своју жену и како овај са омаловажењем говори о и.ему. Полако се подиже испод липе и посрћући иође у кућу. ће се\