Стражилово

-и 77 3 к-

Једпа беше већ у годинама. Но белило на п.ену лицу иоказиваше, да се још воли забављати са светом или барем из ближе га посматрати... Друга беше млада, једва двадесет година. Црте налицујој беху клаеичне. Носгрчки, очи црне, дугуљасте, лице лено заобљено. Све то скуиа састављаше образац за врло лепу слику, ал' је ударала од ње нека хладноћа, као од кипа. Видело се, да у тим лепим, цластично скројеним грудима' бије срце мирно, али оиет у црним очима светлуцаше кад и кад дивна светлост, која врло много обећаваше ономе, који би могао то срце склонити, да жегаће куца... Нискава, зелена образина, паследујуКи жабу, одвојила се сада од светине и нристуиила старијој госпи. Стала јој нигатати и шапутати на ухо нешто врло занимљиво. Госна се забавила са зеленом жабом и с-ву иажњу њој обратила. То једва дочека црни домино с двобојиим перјем на шегаиру. ГГриђе млађој. За њим се примакне ногурени старац. Црни домино нрогрвори дами: — Како ти је, цвете, коме за живот треба само мало воде и иогодна неба ? 1илада дама гледатпе неко време у "црнога придошлицу. Одмах за тим, пружајући му малену ручицу у 'белој рукавици, рећи ће му: — Црни друже, да.ј ми твоју руку! Црни друг јој пружи руку с очитом дрхтавицом. Дама држагае ту руку за часак у својој руци, као да броји убрзано куцање, а за тим рече^ с осмехом: — Твоја ми је рука рекла, да данас ниси у свом елементу... Ако су груди птичје привикле на ганроки небесни дах, нека се птица не снугата на земаљске низине!.,.. — Али она је ради тебе, мој мирисни цвете, сишла на земаљске низиие и од тада јој је тешко, да се вине у облаке!... Заборавила је чак и да има крила, која су ју некада тако високо носила !... — А нознајеш ли ти ту птицу? запита живЛ)в дама. — То је мој добар, врло добар пријатељ! — одговори друг под облацима, где су громови и буре, склоиили смо пријатељство. Од тога часа смо увек скупа, његова је срећа моја срећа, његова туга моја туга!... А зиант ли ти, цвете, птта је срећа, а шта туга?... - Запитај то птицу — свога нобратима. — Он, на жалост, знаде само, тпта је туга!

— Жао ми га је!. . Ево, иодај му од мене тих неколико ружиних листића... То кад и кад вида бољу!... Црни друг уздрхталом руком ирими иоловипу увеле руже. За часак ће рећи дами: —. Могу ли допустити птици, да сања о срс1 )и, кад му будем давао ту ружу ? — Његови снови треба да остану нод облацима, где се спремају громови и буре!... Цветак, коме је суђеио да.за часак мирише, а носле Да свене и угине, нека остане на земљи... — 0 како си окрутаи, цвете, према птици!... За гато ју шиљеш нод хладне облаке? — Хладне облаке?... Да, привидно су то хладни облаци!... Али у тим облацима врс и кипи . .. гром се спрема! . . . Скоро ће синути облаци од огња... а какова је онда дужност птици? — Мој иобра зна своју дужност! — Има нрича о златоперној краљевској птицИ, која оида лети у облаке, кад их гром запали... — А да ли се враћа оданде? — занита даму погурени старац наслоњеи на гатан, који се јс неприметно к н>има примакао... - Дама летимице ногледа на погурена старца, а после одсечс: — Боље јс, да се не враћа, ако му се је вратити, не иобедивши стихије! — Које ти је, цвете, последња реч за птицу ? — запита црни друг. — Нека нрво прелетп пламените облакек.. Црни друг се поклони и оде. За. њим узастонце иђаше ногурсни старац. На скровиту месту га заустави и рече му уздрхталим, ниским гласом: — Је јг ' ти позната „Рукавица" од Шилера? Црни домино погледа пажљиво на старца. Нзмсри га од пете до глав<; а поелс одговори: — Позната ми је... За што ме то питаш? — Онда сО сећаш, како краљевна баца рукавицу међу дивље зверове и заповеда витезима да се борс за њу, обећајући своју руку ономе, који победи? — За што ми о том говориш ? Знам ту стару причу, као и ти. .. — А зиатн ли, гата је витез на то одговорио краљевној... гата више, кад јс већ нобедио! — На што ти навијаш? — На то, гато ти је ћућорила она дама, тпто јој је лицс као у кнпа!..-. Жеиска, која.