Стражилово

чз 774 к-

л.уби, не шиље еама свога* драгана — онамо, где може платити главом! — А ако се тиче већих и с.ветијих осећаја, него што су симпатије два орца? — Ни онда га сама не гура у ватру — него му у сузама допушта да иде и погине! — Зашто одричешжени тако лепу енергију? — Јер она најсјајније светли онда, кад је — жена! — Ко си ти, што ми тако говориш? — Ја сам твој најискрспији пријатељ!... Женска, с којом си говорио, ис љуби тебе! Црни друг зграби старца за руку па га у;јс добро проматрати. — Јеси л' ти то... Дионисијс? У тај мах силап вал светинс удари међу љих и растави им руке. Црни друг се опирао свом спагом противној струји, која га јс аанела, али кад се јс осврнуо, старцу већ ни трага ни гласа! XXXIV. Док се је у престоници, поред тисућу гасових пламичака, одигравала та сцена, у нознатом нам среском месту, при елабачкој светлости од јодпе лампе, сеђаше многобројна породица дворскога саветника у гробну ћутању. Домаћици и кћеркама беху очп црвене од плача, а дворски саветник сеђаше, као окамењ.ен, у великој столици и мртвим оком гледаше преда се. Бледо лице Минино, с црвеним млазевима од плача, ноказиваше, да је оиа ту можда најв.ећма патила. Ипак јој сс у очима видело, да се није предала луду очајању, него да тражи у души пеку, макар и слабу даску с разбијеиа брода, па да, из узбуркапих вала, доплови до мирне луке. Пред дворским с&ветником беше на столу велпко, званично писмо — беше то његов отпуст! Умир/давење вишега службеника с много, бројном иородицом увек је за њега трагично. Истина, у званичном писму му је врло ласкавим речима исказана захвалност за неокаљаиу службу, додан је, до душс, уз те речи, врло висок орден, орден железне крупе, али резултат свега тога беше свакојако врло жалостан за тако велику породицу. Нлата виших •службеника, којима је звапичпо забрањено, да се не смеју лаћати иобочиих послова, да што зараде, врло је кукавна према ноложају, који им вал.а застуиати. У служби додају се-тој плати још различити узгрсд-

ни ириходи, који при умировљењу или у, тако пазваиом, „стању мира" са свим отпадају. Осим тога губи се морална корист, коју пружа дотични ноложај, а то је често за велику породицу једини мираз и равпотежа материјалне оскудице. Све то престаје прелазом у „стање мира". За то и јесте глас о томе „миру" стао нородицу дворскога савстника данас много, врло много суза... Еакови беху узроци те највише милости, нико не могаше да погоди. Дворски саветник беше још здрав и могао је десет сати дневно рахат седети у писарници нред званичним столом. Није никада тражио доиуста, није ишао у купке. Назираху у том услугу некога срдачпога нријатеља и пред уплаканим очима целе породицс истицаше се невол.но г. Иурцел... Скуна с Пурцлом изилажаше пред очи и јсдна ссстра, увек у црнини и с црном копреном... Мина. Пајзад одахне дворски саветник, ногледа тужно својих осам уплаканих кћери, на рекне: — Шта ћемо! Од судбине ваља нримити све, чим нас обдари!... Да сам био занатлија, да сам се носветио Фабрикацији викса или измислио какову иомаду зз ћелаве главе, био бих моЈкда данас богат човек, ви би имаде иристојне мужеве, а ја бих се гојио, од изобиља!... А сад морам, као и Швабе иутници, куиити кола и две раге, натоварити ствари, па вас све одвести до Граца, где је месо '■ зеље јеФтиније а ароматични ваздух ништа ие стајс!... А здрав ваздух нам јс потребан као кора хлеба, јср од мога дисања зависи целииа мировине, односно плате!... Зачу се гласно јецање. Домаћица је ламала руке с очајним изразом на лицу. — Право отац вели — рећи ће Мина да судбину треба трпљиво нодносити. Ал' опет мислим, да није тако догорело до ноката, да нам ништа не преостаје него да селимо у Грац и да се онде придружимо војсци од тисућу државних инвалида, којиполАко изумиру, гледајући на барометар!... Та ми ваљда још можемо мислити на радени живот!... — А шта си ти кадра измислити, дете моје! — запита тужно дворски саветник. — Не ћу измислити не знам шта — одговори Мина — ал' бих рекла, да се може по нешто заслужити. Осам нас је... До сада нисмо ништа радиле, јер пам ноложај очев у свету