Стражилово

-чз ?.

4 вз-

дпом се псето трже и напери оба уха. Тапки авуци женскога гласа одјетшуше ваздухом, најприје из тиха, па све јаче и звонкије. Пјесма се дизала из једног оближњег дбца, н кроза слађаии нанјев разабра јој младић ове ријечи: Висер бжо, сваком лс си жио! Црне очи, сваком ли сте драге, Неком црне, а некоме илаве, Мени јесу очн жиле вране.... Франето скочи на ноге, па се упути кроз густе редове од лоза, што му досизаху до прсију; како се год нјевачици гтримицао, то је и њен глас све јачи ностајао, а он корачаше све то лаганије, да јој се иришума из потаје; уједио настојаше да псето ушутка знацима. Кад најзад угледа кроз лозово грање окрајак Женске хал.ине, младић застаде; иа се онда упути једпој дивљој врби и ту сакрије, да из бусије ирежа младу једну сељакињу, што се бијаше иа стабло нрипела, да набере котарицу смокава. Бјеше цура заврнула и око паса прикупила горњу сукњу, завратила рукаве до самијех плећију, па онако голорука откидаше зрелије смокве са стабла, те их бацаше једну по једну у кошић од врбовијех шиба, што га бијаше објесила о лијеви лакат. Опуначка и стасита, са вељим граорастим очима и густим сме!)им обрвама, бјеше то нрави урнек бујне женске љеиоте са Приморја. На руменој усници сјајио се живахан осмијех тек процватјеле руже; њеколико кудрастих праменова загасите косе играше јој несташно но челу, а напупчене груди, био би рекао, сада ће јој из њедара искочити. Красно пољско чедо све једнако пјеваше; глас јој биваше час јачи, а час слабији, баш ка' оно у славуја, што у горској самоћи своје слатке мелодије извија. По некад би сустала и неком дјетињом пасладом утиспула своје бијеле зубе у зрело воће, на ком се још цакљаше капља јутарње росе. Свјеж лахорић дражаше јој међутим гаироке ноздрве, ширећи око ње мирис од маховине и гладећи јој голе, пребијеле мишице. По кашто би се загледала у дивно небеско плаветнило, па би оиет нрихватила несму и наставила брање. Франето не скидаше очију с ње; једра

га и здрава љепота те сел,акиње бијаше чисто очарала. Ма да бјеиге у п>ој смјеста разабрао Апђелију, Перкапову сестру, ои се ипак не маче са свога мјеста, но је једнако, неопажен, ћутке мотријаше. Нека га необичгта језа бијаше кроза све жиле прострујила. Убава сељакиња не престајаше цјевати. Смокове се гране повијаху, гакрипућући, под жилавим прстима дјевојчипим, а смокве падаху лаганијем пгтропотом у котарнцу. Франето пиљаше у њу, као младо маче у жижак; он бијаше чисто занесен; наје даред се кучак задети и протрча кроз врбовину, залајкивајућ и њушећи горопадно у ваздух. Анђелија ирекиде одмах нјесму, и окретавши се ка врбама, угледа нса гдје размахује репом и уза њ ловца у голему свијетлу клобуку, гато му осј.ењнваше прелијепу главу. Образи јој махом плапуше, те се и нехотице опузпу пиза стабло, оборивгаи главу нреубавим изразом стида. — Амо, Шејтане, амо! викпу Франето псету. Па пригаавпш блнже младици: — Помоз' бог, Апђелија! јави јој се повјерљиво. ; ^—— ——— — Добра ви срећа, прихвати опа, аз? пе диже очију. — Ти урапила, Аиђице? — Ево дођох, да уберем коју сугаелицу.... Младица се сад ириејети, е је одвећ разголићена, на стаде хитро да одвраћа рукаве, гледајући једнако на страиу. Онако збуњена и у лину зажарена бјегае још љепша постала. Момак јој приће ближе. — Ама шта је од тебе, Анђелија? Ти си нас се кан'да сасвијем отуђила! — Нијесам, промуца она, по као мигаљах . . . шта бих у каштилу, кад госнође нема ? . . . — Анђнце, Анђице, ала си оиака постала! Ти зар, сјем госпође, нн за кога друго не мариш ? Цура ни да мрдне; ама ностаде још румениј а. Одједном се саже на лијево, откиде гранчицу лозовине, прекри њом котарицу, н хтједе да се уклони. — Стани, ббна, ђе бјежиш? рече јој