Стражилово

43 63 83-

кој с опет исправљеио све оно, тпто је до сада рађено од ранпјпх страппх и еловенских писаца. На сваки пачин дело је и огромно и интересно У Ђечу.

и заелужује нарочито еа наше стране ако не више, а оно бар ополико пажње 7 колико му поклања стран свет. Т. С. Виловски

—3><

|(^а С 'чј-" , \ 1 /' "X- ^

Ф КОВЧЕЖИЋ Ф

✓ЈЧ* е/јЧЈ - 4/Ј\| 4/Ј\* */|\* */|\* 4-^^ 4/|\ј

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ „Нчелица", поучно-забавни лиотић аа старо и младо. Год. I. Бр. 1. — Смер и ирограм том новом малом месечнику, којега се латио Мита Нешковић, јавили смо читаодима „Стражидопа", кад смо доисди глас, да ће „Пчелаца" ивлазцти (в. 50 бр. „Стражидова" од лани). Садје иред нама ирви број, у прикладну издању а са садржином, коју је уредник вешто средио за своју широку нублику. Нзвађсн је ту из Мијатовићева ..Деспота Ђурђа Брингсовића" одломак, у којем је реч о свадби Ђурђеве млађе кћери Маре; за тим је из Милићевпћсва „Јована 'ЈЈака" узет амо VI одељак, ко.јемје натнис, „Инокоштина"; носле тога је из „Отражилова" од године 1888 узета прва, шеста и девета строФа песме Вл. М. Јовановића.под иатниеом „Сељак" и најпосде је но Вуку Ст. Караџићу иеприповедано, како је ностада у народу пословица „Што год ко чипи, све есби". Нред сваким прилогом казује Нешковић, од кога и од куда је што узео, и разговетно разјашњава читаоцима, све што им ваља знати напред па да лотпуно могу разумоти етвар, коју ће читати, а сваки је прилог осим тога нропраћен још п белешком, у којој су у кратко изнесена животописна дата тога књижевника и нацрт књижевна му рада. — Колпко на први помед изгледа, да је лако и од по мукс уређивати такав листић, као што је „Пчелица", толико се у пракеп мора исказати, да је то посао баш доста мучан. Стало је ту до душе ле до једпога, но то једно и јесте оно, што иије лако. Тугаљива је ствар избор. Али код „Пчелице" немамо раздога стрепњи. Мита Нешковић је и сувише озбиљач раДник а да се у њега пе бисмо могли поуздати. Падо иам је у очи, да се из првог броја „Пчелице" не види, ко је уређује, а овамо се на крају каже, да претплату ваља слати на име уредниково у Беловар. Г. Ни§о Вас1аПе. Нгта4зка Ап1о1о^ја. ТЈшјећш рјевпШуо з);агјје§а 1 поууе^а (1о1за. 8аз(;ау1о — —. ОДгеђ 1892. 1/.с1апје „Ма11со Нгуа(8ке". 1Чзак Каг1а А11)гесћ1а. Вед. 8-на. Стр. XX. 310. — Одбор „Матице Хрва-гске", жедећи просдавити педесету годишњицу Матичина жчвота што љспше, смисл! о је издатп уза редовиа издања овогодишља и ову „Антологију" и „Спомеи-књигу" (о којој ће бпти још ријеч). „Антологију" је приказао препородитељима народа хрватскога а родитељима Матичиним. Задатак је Антологији, да у згодним примјерима предочи разиијање и напредак хрватскога умјетнога пјесништва од нријепорода (од год. 18:56) до данас; у округдом броју то је по вијека. Нрије свега узети су ча око нјесници илирскога доба као што се и приличи, јер су они васнивачи пове хрватске књижевности. Нза њих дођоше њихови нашљедници до данас. Од свијех 69 пјесника, којих су дјела ушла у ову књигу, огромпа всћипа је из овога вијека (њих 51.) Ну позната

,је ствар, да су „Илирима" одмах у почетку покрета остале очи на дубровачко-далматинским пјесницима, који имбјеху не само извор поноса и одушсвљења него и први узори у пјевању. Особине дубровачких пјесника, парочито у стилу II језику, и до данас су знамеиит саставан дио хрватске појезије. Сасвијеи је добро учинио г. Бадалић, уређивач ове Антологнје, што је узео п пјесме узорника хрватских пјесника у ову књигу. Тијсм јо иаведена пот пуно замисао, да се хрватско пјесништво прикаже у својсм историјском развијању до данас. Тако уђоше у Антологију: Мепчетић, Држић, Чубрановић, Рањина, Гундулић, Палмотић, Ђорђић и т. д свега 18 нјесника од краја XV до XIX вијека, Дабогме, да се овака тсњига већ не може назвати чисто Хреатском Антологијом, и ми се чудимо да једно солидно књижевно друштво као што је „Хрватска Матица" у предговору ове књиге не спомиње ни једном ријечју, да су ово српски пјесници и да су узети еамо ради историјске очигледносги у ову кн.игу. Могло би се с правом сумњати и у хрваство Релковића и Катанчића, или пренеразиемо се кад видјесмо у Хрватској Антологији Матију Баиа, Меда Нуцића, Боројевића, Утјешеновића! Ако се је у хрватске књижевнике дубоко укоријенила мисао, да су стари дубровачки писци Хрвати (то има дајбуди своју историју), те им се је тешко одрећи старе љубави, и ако је сваким даиом све мање наде, да ће је кадгод само као сеоју притиснути на груди, зар нови Дубровиик није показао и не показује јасно вољу, да поправи опу неодлучност својих старих у народном имену и да учини крај већ јеДном заплетима и песитнм тежњама? Матица Хрватска као патриотско друштво требало би да предњачи Хрватима у трезвености; тако ће моћи извршити ону велику задаћу, коју иначе испуњава е великом вољом и подобпошћу. — Распоред књиге, избор пјесама, красна израда књиге, еве може нодичити и уређивача ове књиге и „Матицу Хрватску". Т. 0. Агећ1у (пг 81ау18еће Рћ11о1о§хе ипјег ЛИ1тагкип§ уоп А. Вгискпег (ВегПп), Ј. бећаиег (Тга§), С. Ј1гесек (Ргад), А. ВезМев (Ве^рм^), Ж. КећгЈп§ (Вгевки), 81. Моуакоује (Ве1§гас1), А. \Уезе1о1:8ку (81. РеЈегвћиг^), ћегаиа§е§'ећеп уоп V. Ј а § 1 е. Рип&ећп^ег Вап<1. ХууеНез НеЛ. ВегНп. \УеМшаш18сће ВиећћашИипд 1892. — Изашда је друга евеска XV књиге Јагићева Архива за еловенску филологију. У овој је свесци завршетак историјеко-епиграфијске расправе Е. Козака. На другом месту долази Нолпвкина расправа „2иг бгезсМсМе Јее РМ8ш1о§иа 1и с1еп в!ау. ВИега1;игеп". У тој расправи на једном месту упоређује П дивка један српеки рукопис, XVII века а из збирке П. Ј. ШаФарика са списом Леонарда да Винћи и долази до резултата, да је састављач српског рукониса употребио епис Лсонардов. На трећем ,је месту наставак занимљиве расправе