Стражилово

чз 52 ен-

ШАТИ ИВ1НА ТУРГЕША По мемоарима њезине поћерке написао Мишел Дејшн С Фраицуског превео Д. Јеврик (Наетавак)

X. Колера у Снаскојеж селу — Везбрижност госпође Тургењевљеве — Како се она нсповеда — Нове невоље за Агату и њезина жужа — Ка,јање —■ Прнмер хришћанске скрунгеностн Године 1848 ужаспо је у Спаскојем беснела колера. Људи су падали као муве. Госпођа Тургеп.евл.ева не показа ни најмање страха. Ја мислим, да је она имала таку веру у своју силу и величину, да је била уверена, е се колера не ће усудити, да и на њу нападне. При концу месеца јула ноче колера да малаксава а матери паде на памет, да се исповеди. Како је у цркви било врло хладно, то она заповеди, да се свето причешће донесе кући. Шестог Августа дође, по њезипој парочитој заповести, свештеник у пратњи свију нослужител 3 а, уз брујање звона, и донесе свето причешће у нарочиту собу за молитву, која беше богато украшена светнтељским ликовима. Свештеник стави свето причешће на сто, за то опредељеп, па рече госпођи: —■ Ја бих, госпођо, да вас исповедим. — Исповеди ме, баћушко! одговори она и прекрсти се. — Изиђите сви на поље! рече свештеник присутпима. — Останите! заповеди гоенођа. Сад настаде за један час забупа; једни иођоше к вратима; други се згледаху, кога да послушају. -- Останите сви! заповеди она на ново. — По црквеном уставу исповеда се само пред свештеником! опази свештеник благо. — А ја оиет хоћу, да се исиоведим нред свима! рече госпођа. — Али то је забрањено. — А ја велим, да је допуштено! викне госпођа Тургсњевљева, и узме из свенггеникових руку књигу, коју је он држао. Свештеник је био млад човек. Он се збупи. Знао је, да му она, по својем уиливу и одношају према архиепископу, може много нахудити. Понусти дакле. Тада горда покајиица гласно очита обичну

молитву; окрене се ирисутнима, три пут им се поклони, и рече: — Опростите ми! По том се брзо окрене свештенику: — Сад ме причести, баћушко. Кад се госпођа Тургењевљева цовратила из Петрограда, где је хтела да предупреди женидбу сина свог Николе, нослала је Пољакова у Петроград, са налогом, да се извести, да ли је њсн син заиста ступио у брак, или певенчан живи са женом, коју је себи изабрао. Пољаков се сажалио на свога младог господара, коме је мати сваку потнору ускратила, те је притајао праву истину пред својом госпођом. На његову несрећу госпођа Тургењевљева имала је у Петрограду 7 рођака и нрнјатеља. Мсђу осталима беше и једна породица, чија се кћи смртно заљубила у Николу Тургењева. Мати те младе девојке мотрила је на сииа богате госпође Тургењевљеве, надајући се, да ће за евоју кћер добити ту богату прилику, ако јој испадне за руком, да раскине ту свезу. За то је писала госпођи Тургењевљевој, да њен син живи невенчап са госнођицом Шварцовом, па велику срамоту свију сродника и пријатеља. Венчање овог младог човека држано је у тајности, па за, то није нико ништа ни знао о том. То је писмо дошло одмах после иовратка Пољаковљева, који је казао матери, да јој је син нежењен и да сам живи. Кад је госпођа Тургењевљева прочитала писмо, ужасно побесни. Држсћи писмо у руци, отрчи у свој кабинет на громким гласом новиче: — ПоЈвакове! Несрећни Агатин муж уђе више мртав, пего жив. — Ти си ме преварио ! Ти си лагао ! виканте она проМуклим гласом. Пре него што је Пољаков имао времена, да само уста отвори и да се оиравда, зграби она грдну штаку. То је она иста штака, о којој Иван Тургењев говори у својој новели „Три слике" ; то је она штака, којом је његов стриц куцкао по новчаиим кесама. Та штака беше врло тешка. Кад ју је госнођа Тургсњевљева у својој љутипи зграбила,