Стражилово

-кз 5

4 ЕЗ-

госпоштипе и госпођа је наадравила младеицима правим шампањцем. Та силна доброчинства,. тај раскош, предеказивао је само нредигру дугогодишње беде и невоље за младенце. Ова женидба по заповести није изишла на зло. И Агата и њезин муж беху добри и поштепи. Поштовање им пређе у љубав те тим ностаде то примерна заједница. Агата роди ћерку. Госпођа Тургењевљева имала је обзира према њепу стању па јој је допустила, да се опорави; али тек што се млада мајка приказа госнођи, да прими своју службу, кад се обори на њу изненадна песрећа. — Како ми је мило, што те видим, рече јој гоеиођа. Кад тебе нема, иишта се не ради; нико не уме да ме задовољи; ја еам увек незадовољна... Сад бирај између мојих сељакиња, коју хоћеш, да ти доји дете, па ћемо је послати у Петровско, јер ти забрањујем, да дете држиш код себе. Какву бих послугу имала од тебе, кад би дете било овде? Ти би хтела да си увек код њега. Не! Треба га дати дојкињи, и послати га далеко одавде. То ће бити моја брига. Сирота мати скамени се од чуда а не смеде пп речи нрословити. Ко би се смео и усудити, да се одуире вољи гоепође Тургењевљеве ? Против њених наредаба не беше иризива. Па ииак се не изврпш та заповест. Срећом, а морамо казати и у част њених слугу, не беше међу њима пи једне уводе. Много се што шта чиггалб у потаји иротив њезиие воље, иа се иико не нађе, да то изда. Тако беше и овом нриликом. Агатино дете није послано на село те је мати налазила на,чина, да га сама доји, премда је и дању и ноћу била око своје госиође. Дању су га иосили странпутицом у башту, а ноћу су га држали у једпој страни двора, која је била одељена од главног стана врло велнком двораном. Моја добра учптељица Блеквудова, која је имала у том одељењу једну собу, ноћу је устај.ала, да утиша детињи плач, те је на ирстима одлазила, да зове матер. Госнођа о том пије ништа знала. Једном у мало што мојом несмотреношћу пе нздадох све. Мати беше болешллша па је ручавала у својој соби. Агата ју је послуживала. Чујући, да је дете у соби Биеквудове, одем опамо, да га видим. Опо се Дсрало, што ,је игда могло. Ја сам била

толико глуиа, да сам мислила, да ће се дете умирити, ако га изнесем на поље, а и оиако беше лепо време. Узех га, па га изнесох у двориште. Оно за час ућута; али, чим онази, да то иије његова мати, стаде се још већма дерати. Брата од куће беху отвореиа и мати је чула дреку. — Шта је то? заиита тако строгим гласом, да сирота Агата пребледе и не знаде, шта ће да одговори. Њен муж дотрчи као без душе, зграби дете из мојих руку, заиуши му шаком уста па га однесе даље. Ја сам се тако била уилашила, да се не могу опоменути, како се то свршило. Била сам као ваи себе. Само се опомињем, да је госпођа Тургењевљева сумњивим оком иогледала детињег оца и матер и да је сваки дан долазила у оно одељење куће. Тако је иесрећна Агата могла еамо кришом ранити своју децу, и то увек у страху. Оиа их је и ио киши и по зими носила у градииу или их је дојила где год у каквом кутићу, где је не могаше нико наћи. Колико сам нута видела, како је па иконе подизала своје благе, изразите очи, да им се помоли, или да им пребаци. — За што је то? као да изражаваху стиснуте усне кукавне матерс. Али најужасније муке ■претрчи, кад је родила и треће дете, девојчицу. Госнођа Тургењевљева отпутовала је у Москву. И Агата јс морала за њом ићи. Срце материно пуцало је од туге при помисли, да се мора растати са својом децом. Она у свом очајању науми, да их новедс са еобом. да свс призна својој госнођи и да је на коленима моли за ту милост. Месеца Децембра, по највећој зими, нриспе Ага.та касно у вече са својом децом нашој кућн у Москву. Одмах јавигае госиођи, да су догала кола из Спаскојег села. — А Агата? — И она је догала, одговорише јој. — Кажите јој, да се вечерас може одмарати; али сутра у јутру нека дође, да ме обуче. Сутра у јутру, кад је мати зазвонила, Агата уђе у собу. Нисам никада видела на лицу тс жене толике одважности, као тога дана. Она но-