Стражилово

43 69. Е»

љиме губе,' тепајући му и мидујући га по враиој, коврчастој коеици. Од Анђелије бијаше, међутим, букиула треиата женска глава. која у кући работаше за двојицу. У лицу бјеше њешто смледпула , али јој се тијело куд и камо оспажило и заоблило, на кад по кући протрчи боса, затутље, брате, под њом тавапице, као под бедевијом. Није да свог несуђеиог војпа бјеше већ заборавила, јал' прегорјела; па против, ои јој бијаше увијек па Срцу раиа, али, ево, та се рана у иотоње доба иочињаше затварати, те ако не бјеше сасвим зарасла, она јамачио бијаше ирестала цурити. Народ се па селу много лакше злој срећи прилагоди, него ли градска рука, ка' оио ти ко је од колијевке иавикао да страда и да сз слабо добру нада. !1а онда, још је љешто у тузи п.еттој Анђелију тјеншло : па име увјерење, е је Франето још увијек пеожењено момче, па кад, вели, не би суђепо да га опа радује, а она јој је некуд срцу лакше, кад се ни друга женска глава још његовом не пазва. Заиста коптић, в.јераи својој старој лозинци. бијаше након кратка и, додуше, безазлеиа ашиковања, окреиуо леђа и гоепођици Лизи. на се дао на море, то невјерно, ал' за његову разгријапу машту тако привлачио иоље. ГроФичица, коју поморчеве очи кан'да бјеху у живац такле, не могаше за њеколико дапа да се смири; ал' како то у граду већ обичио бива, надо !)Оше скоро нови удварачи, иова л.убакан.а, и оиа се скоро загледа у јсдног официрића „царскијех ловаца". Што се тиче старе контеше Г>риђиде, она се ноелије Апђелијииа „случаја" (како га она крстијаше) не бијаше иикад више у село вратила. Сву боговетну зиму стајао би дворац затвореп, као да је, Бсж' оирости, власницима пукла иогибија. Дође и прође прамал.еће, приспије љето и комад јесеии, а они нусти капци на нрозорима никако да се ошкрину; тек кад настане, берба, те се зачиу брати маслине, до[»е из 1'рада један стари чича, па одастане у каштилу, док се љетииа упесе. И тако се у Вигљу, но Франетову одласку, врло суморни дани низаху.

Дјечурлија, коју сада не имађаше ко рибом пђтати, чајаше по сав божји дан па морској обали, гладећи се по трбуху и играјућ се дугмета. Миша пе бијаше више распозпати ; на кожи му се цакл.аше посолица, а од рђе бјеше сав поруњавио. И он бп по читава јутра лешкарио у ражареном нијеску, или би се иотуцао кроз гребене, да крњастом виљушком нрибада космаке, што но иомал.аху из шкрапа. За евоје скачи-другове слабо већ хајаше; но Перканову одласку бијаше остао, вел.аше, ка' одсјечепо дрво. А Перкан? Његови о њему знађаху само то толико, да је жив, и да се јавио за иириватру на једном лојдовом пароброду. Кад год сеоски ноштоноша доиесе из града Шорацима какво писмо, Миш одмах бане Староме Андрији, да чује што за Перкана. Али су у овога ријечи скупље од бисера. „Жив сам, вели, богу хвала, а сјутра крећемо иут Цариграда (или иут Александрије). Остајте ми збогом." То му бјеше сва писанија. 0 Аиђелији и маломе Маркиши никад ријечи; баш као да нијесу ни живи. Старој би се сваки иут сузе завртјеле, па би уздахпула и сјетио нримјетила: — То ие слути па добро; знам ја н.ега: оно се дијете није још смирило, по све једнако на освету мисли. Стари би Андрија тад уиао: — Какву освету, ако знаш што је иевол.а! Зар нам кућа није већ довол.но ископана и обрукаиа? Молим ти се, жеио, ирекини. Сасвим тијем, стмричине слутље бијаху допекле оправдане. Она се увпјек сјећаше оие Перкапове ријечи: „Шат се још једпом у животу састанемо!" Ту исту ријеч бијаше он нред полазак у селу поновио, а мати познаваше упорпу и напраеиту ћуд снионл.еву, па се и иехотице злу бојаше. Истинабог, Неркап се бијаше најмио па лојду, док Франето у тај мах заповиједаше дубровачки барк Јелисаву, те пе бијаше изгледа да се тако лако сукобе. Али иаиш стари рекоше, е враг ни оре, ни копа; а над људима влада често и њеки зао удес, комујетешко избјећи. Пустите два човјека, који пе могу да се трне, у