Стражилово

чз 91 к-

пише, и најпосле упућује нас да тако пишемо и сам старословенски језик, који нам је у свему и свачему најбоље мерило за оваке ствари, где се не знамо наћи као што треба. А што каже г. Броз да ижљубити није узето у књижевни језик, и то му морам казати, да није истина што каже. А ко то није хтео узети у књижевни језик? Ваљда г. Т. Маретић, који пише точка, вјеројатан, мој сопствен, који одобрава г. Брозу, да је добро, што пише видјет ћемо. Ми се чудимо г. Брозу да се могао повести за точком Маретнћевом. Г. Т. Маретић рекао је у првом свеску „Наставнога Вјесника" за предговор Јована Бошковића к новом издању Вукова срнскога речника ово: „Нека ми опрости поштовани издавач, ако му речем, да су његова тумачења постања ријечима на ме учинила утисак, да он за тај посао нема довол.но приправе — мислим према захтјевима садашње науке". То има право г. Маретић што је рекао, ал ми не можемо схватити, како г. Маретићу, кад је на највећој висини лингвистике, није ништа, а како се спусти у низину, добије одмах вртоглавипу и заборави на законе гласовне, те се налази међу точкама, вјеројатностима, сопственостима и т. д. Шта да рекнемо ми на ово, г. Т. Маретићу? Нека ми г. Т. Маретић опрости, али морам му казати да кад се спусти са висине у низину да га можемо сагледати са свију страна, онда видимо да је „обичњејши человјек божији" и да је Јован Бошковнк жив, могао би код њега комотно слушати предавања из српскога језика. Али кад смо код г. Т. Маретића, онда морамо нешто сноменути из „Наставнога Вјесника", којему је он уредник. Пшпући о нрезенсу деђем у ирвој свесци „Настав. Вјесника" вели г. Т. Маретић, да је чуо од г. Н. Симића да се говори деђем у првој банској нуковнији од православних сељака. Такође му је то потврдио и проф. М. Медић да и у Лици тај презенс д е ђ е м говоре православни сељаци. Како је г. Симић казао г. Маретићу, то не знам, али да му је г. М. Медић казао да је чуо деђем од прав ославни х сељака. то могу казати г. Маретићу да нијеистина. Али баш да је г. М. Медић и казао тако г. Маретићу, ипак није требао г. Маретић српско име затајивати. Или можда то тако треба нрема захтевима данашње хрватске науке, а позната је ствар да г. Ма-

ретић стоји на висини данашње лингвистике. Г. Т. Маретић друкчије ми је изгледао пре, а сад ми се чини да се досга променио. Мени се чини да је и г. Т. Маретића запахнула тоња Старчевићевачка. Али, г. Томо, знајте да Србин за то и не хаје. Србин зна, г. Томо, да сте ви од њега научили српски и да вам је оно свето како Србин пише, на му није тако ни жао што сте му тако захвални. Али вам ипак морамо споменути да наука о језику не зна за нравославну веру, него зна за Србе, зна за српски језик. За српско име зна историја, зна садашњост, зна наука о језику већ одавно. Српске народне песме својом ленотом очарале су све народе европске. Српске гусле чуда су чиниле у Србији и Црној Гори, иа и данас на славама манастирским у Фрушкој Гори нред носом Клајићу гуде о српском јунаштву н срнској слави и маме сузе из очију српских, па и на те гусле мећете ви већ своје руке, ви Хрвати, који не знате ни како изгледа-ју гусле, ви, који несте никад ни видели гусала, ви, који не знате ни језика онога, за који су гусле удешене и уз који само могу гусле одјекивати. Свугде је име српско чувено и славно, само се не сме чути међу браћом својом, а браћа срнска смеју се китити српским перјем, српским језиком, српским песмама, српским гуслама. Дакле, г. Томо, кажите ви мени, какви су то православни сељаци у Лици? Али сад доста о томе. Сад ћемо ми г. Тому Маретића да узмемо за јаку, па ћемо га свући доле са висине лингвистичке у најдубљу низину у правопис, на ћемо му доказати, да још није нродро у дух нравописа Вукова, и да још не зна ни данас правописа Вукова. Г. Т. Маретић приказао је Ппа^кл ргауорјз ос1 Бг. I. Вгоха у 2. свесци „Наставнога Вјесника". Приказујући тај „Нгуа^кј ргауорјв" замера којешта Брозу, па вели и ово: „Али кашто је мислим могло остати на вуковачку, јер ту не тражи јасноћа, да се пише кадшта, како Броз хоће да нише". Из ове се реченице види да г. Т. Маретић још не зна правописа Вукова. Забадава је набубао цео српски речник Вуков на памет, кад опет не зна Вукова нравописа. Госп. Маретић нема ни мало самосталности, јер он није кадар нродрети у дух срискога језика, јер га не зна као што треба. Госп. Маретић не зна ни како се изговара кашто. Да је он нродро у говор срп-