Стражилово

-нз 92

ски, „си]>јеч" да је г. Маретић Орбин, он би то знао, онда би му било јасно. Овако морамо му казати да не зна још правописа Букова. Г. Маретићу, ви сте нашли у Вукову речнику само кашто, па онда мислите да није добро по Вукову правопису кадшто. А оно баш ио Вукову нравопису ваља нисати кадшто, а не кашто. Ви не знате да је и Вук био човек, па да је и он гдегде случајно заборавио у речник свој по штогод увести, што је требао увести, као што је и овде заборавио на кадш то. У Вукову речнику требало би да стоји код кашто У1(1е кадшто. А зашто? Ево зашто. Лознато је да се говори господки и госпоски, те при изговарању не чује се ни д ни т него сасвим други неки глас ц, зато је Вук оставио да се за овај случај пише етимологијски господски. На тако исто и при изговарању речи однггампати ие чује се ни д ни т него нешто сасвим друго, а то је очтамнати и оштамнати, за то је Вук волео и за овај случа-ј пиеати етимологијски одштамнати. Као год што д нред с испада илн се спаја у ц, тако исто у сложеним речима и д нред ш испада или се спаја у ч. Дакле г. Маретићу! знајте да се кадшто изговара или качто или кашто, зато га ваља иисати ио Вуку кадшто, ма да кадшто у

Вукову српском речнику нема, јер то захтева начело Вукова правописа. Ако не верујете мени, а ви запитајте г. Будманија, јер он је малко друкчији момак него што сте ви и ја. Он ће вам казати, да је ово истина што в-ам. ја овде говорим. Ш81;аут У1е81п1к је за гимназије, на како ће се да унрављају професори п учениди у нравоиису, кад га не разуме ни уредник, који треба да је душа и да даје правац школи у Хрватској. Г. Т. Маретићу! знајте да је кадшто на „вуковачку". Али кад се већ са г. Т. Маретићем разговарамо, морамо га још непгго запитати из љегова приказа или критике на Нгуа181п ргауор18 од г. Броза. У том свом приказу вели г. Маретић : „На стр. 44 учи нисад да се пише велеученп, високоро ђени, а ја држим да је боље веле учени, високо рођени". Господине Томо! ми то вама не верујемо што ви кажете, него ви то нама докажите. Наиишите нам дугачку раснраву, академија ће вам југославенска примити без критике, добићете награду и не ћете нам опет моћп доказати што захтевамо од вас. Та ми знамо колико ви ту ствар разумете из ваше „ОДуббеје", у којој ви милогостом нреводите. Сад се праштамо са г. Т. Маретићем, који је ио народности римокатолички сељак.

7 М-

(Свршиће се)

с. п.

МУЗА ДОСТОЈЕНСКОГА И МУЗА ИВАНА ТУРГЕЊЕВА упоредна карактористика (Наставак) II.

Ц №ј; ри)е по што одрсдимо уиоредно служеље јЈЦУ! иаших двају умјетника прогресу, интересно је, да се уопће одреди, како може умјетпост служити развићу и напрсдоваљу човјештва. Тијех начина може да буде њеколико и сви могу бити и нозитивни и негативни т. ј. или дјелати путем сатире, комедије, т. ј. нутем негирања, излажући у негативном свјетлу оно, што се не жели, или у нозитивиом, заиимљивом свјетлу оно, што сс жели. Та позитивиа и иегативиа радња умјетничка може да има за приједмет или друштвепе облике, т. ј. јуридичке, иолитичке, економијске, рслиђијозне, иородичие, или људски морал, и љихове идеје, философскс и друштвсне,

или њихове характсре, типове, више или маљс трајне и оиће, или на ношљетку директно њихова нсихолошка својства. Казали смо већ, да се ти умјетнички приједмети могу обрађивати и позитивно и негативно, но врло је потребно опазити, да умјетници, а особито умјетници, који се читају великијем, претпостављају увијек и код свнјех иарода једпе објскте другијем, једап начин, на ирилику негативан, што се тиче једиијех објеката, и позитиван, што се тичс другијех. Тако на прилику излагаље позитивнијех идејала, друштвенијех облика, релиђијозних, политичких или скономијских пије било нигда приједметом пи једнога истинитога умјетника ; тијем су се увијск занимали или философски или рс-