Стражилово

нз 110 ЕЗ-

утилитарном моралу, у борби и непријатељству. То је било побуда и предрасуда иротив Достојевскога. По тијем узроцима могли су да учине неважну с-лужбу нрогресу и позитивни или <ра81 позитивни тииови, које је Достојевски настојао да изнесе у лицу Зосиме и Аљеше као представника те идејалне љубави према људима. Достојевски је говорио, да ће метнути својега Аљешу у прилике стварнога живота. Шта би изашло из тога, не знамо, но ипак може се држати, да би њему, као и сваком већем умјетнику боље полазили заруком живи типови, који раде практички за живот с њеком идејализа-

цијом у духу његовиЈех идеЈа, С руског

и они би могли

допијети већу корист, него одвећ оићи и апстрактни, одвећ тешки — практички тип Аљешин или Зосимов. Што се тиче Тургељева, то је он пробао да црта, ако не идејалне, а оно позитивие типове, но они на жалост још мање подносе критику. И то је први Андрија Калосов, тип дијаметрално противан по моралу нозитивнијем тииовима Достојевскога. Ту се баш особито показује поларност, дијаметрална противност тијех двају муза. У осталом позитивни типови Тургењевљеви тако су интересни противријечјима његове музе и њезиннјех идејала, да ћемо се овдје њима нодробније позабавити.

(Наотавиће се)

Милан Поповић

. с * и ■ -\— \- - ^ - и ' ^ \- -.\- ? .6) ^ ф ковчЕжта ф

-Т" -Т" -Т- "-I 4- I 4- (Шз "I 4 - ~^Т- -Т*

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ ЕаД ји§08'1ауеп8ке ака<3етгје гпапоеи 1 итје4по'81Ј, кпј!§а СХ1Г. ЕаггеЉ Шо1о§1бко-1ив(;оисИ [ ШозоИскојпгШбк!. XXXVI II Ха§ге1лг. Кпјјгага јп8081ауепвке акаЛетјје (<11<4пЈ6ке Иакаге). Т1зак 1ИоБ1бке Ивкаге. На 8-ни 1 лист садржаја и 243 стр. — Ирошле године обрадова нае југословенска академија крај осталих иадања и овом књигом „Рада", чија је садржина одабрана. На нрвом је мссту Мусићев рад „(Јпошјск! аоп8(; п ^гекош 1 ћгуа(8кот јеики", добар нрилог другоме делу српске синтаксе. Овај рад Мусићев може се узетн као наставак његоке расправе „1трег№а(; 1 аопв!" (Ггујезсе §ш.п га§г. 1884.), коју овим где где и исправља. Примере је црпао за грчки гномички аорист већином из Омира, а за хрватски (иа једном месту додаје у загради српски) из Вукових нар. умотворина. Од стр. 41 до 153. Маретићев је рад „ЈУуоЂ I кпјјхеуЈп гаД Рг. МЈИовша 1 '. Расправу ову поделио јс на три дела: у првом делу реч је о животу покојникову, у другом претреса „Миоопшћев књижсвни рад појединце" разделивши обилан му рад па неких девет гомила; а у трећем говори у опће о књижевну његову раду. Овај посао Маретићев даје укунаи преглед Миклоишћева рада с већииом оправданих замерава у поједимил научним нитањима. Маретић се трудио да прикупи све радове и да о њииа донесе суд, али, како вели, пет еитних чланчцћа није могао добити Биће, чи1ш ми се, више од пет, јер иијс убројао у тај број и оне две оцене у ХеИвоћпВ-у Сиг (Пе ое81е1те1ећ18ећеп бушпа81011 1853., по о том па другом месту више. Нека је овдс још поменуто, да ,је Миклоншћ био изабран за ректора 7 окт. (по новом) 1853, а да је инсталација била 26 октобра, и да је одређен за члана комис.ије за учитељске испите, и то за словениетику, 28 марта (цо иов.) 1853. Трећи је рад наетавак драгоцених Матковићевих саопћења „Ри1оуапја ро Ва1капвкот ро1ио1оки XVI ујека". У овој су књизи два интсресна нрилога опиеа путовања двају царских послаНетава у Цариград и то К. Рима године 1571. и Д. Унгнада 1572. Рукопис, у ком је путопис Римов, није био ни издан а ни познат, те је у толико већа заслуга Мат-

ковићева, што га изнесе на светлост божјега дана. У Римову путоиису има неколико драгоцених података. На једном се месту прича, да у Бугарској девојке све до удадбе режу косу; а после удадбе косу пусте да расте, те им виси „или јс тако нодвезана, да се чини, као да би на глави имала здјелу, као што Египћапке". Оне, вели се, радо гледају момке из туђих земаља, а оеобито оне, који имају иоваца! Накићене су сребрним, медпим и коситрним новцима, прстењем и т. д., а носе обично на врату, у коси и у ушима. Воле јако претење. Када оетану удовипе, режу косу и гребу лице. Ни Уигнадово путовање није без добрих података. Прича ее у том путопису између осталога, да су путницима, који ее одмараху у Параћину, доиели три калуђера из Раванице на дар јагње, неколико глава кисела купуса и мешину вина. Калуђери су дуге косе, на глави имају ,;камиларку", носс црпе хаљине, служе орпским језиком у цркви, а с грчким обредима. Они им причаху, да их јв ао манастирима до 300, а да је у Раваници тело деспота Лазара, који је владао и Бугарском и Србијом ! Врло је интерееан даљс нодатак о дружичалу, који се обичај и дан данас у Срба овде опде одржао. Бсч. 'ЈЈ. Бг. А 81)6111 087,каг: А ћап§ви1у а 821ау нуе1уекћеп. Вшћарев! 1890. 82 стр. Изашло у: ЕМекелезек а пуе1у- 08 82ер1ш1ошапуок кбгеђо!, кјж1ја а М. Тис1. А1с,ас1ет1а, вгогкезгМ СгуиШ Ра1, XV. кб1е! VIII. вхаш. — Ова изврсиа распр°ва изиде прс две годиие, а читана ,је у мађ. научпој академији 5 маја 1890. И ову књижицу приказујемо овде за то, што се по предмету, који је у њој обрађен, мпого и иас тичс, јер наш акценат има врло важну улогу поред других сдовенских језика : а друго у акцентуацији свију словенских језика у опће је мало рађено еистематски и У духу повије компаративне науке о језику, где се мора нарочито узети на ум Функција и утецај акцентов при променама речи како у облицима им, тако и у значењу. До сад ее некако мало акценту приписивало стварна утецаја у променама речи. Ова је књижица подељена ссм увода на два дела: оићи и посебан.део. У уводу се го-