Стражилово

чз 115

И м-ја јс звезда једиом Међ другама евојим сјала, Ал' омрзну евет небески Па је с неба доле пала.

А кад иаде, расиртта се У два ока, очи њене, Из којих Ке веља срећа За ме јадна да просевне.

Она мене јадна теши, Кад ме тешки јади ломе Угаси л' се једном она, И моја ће срећа с љоме.

Ипанов

жрилатише ноге, летимо као стрела; у мојој чврсто стоји твоја ручица бела.

Иад пама гавран гракће, и грозна зима студи ал' бујно пролеће струји кроз моје вреле груди.

ШЕНУЛА Слика из Сарајева (Свршетак)

Лељо

III

0 рођоше двије тте1)е.ље. У Каравиде сваку вечер сијело. Искуии се ђевојака, искуии момака иа у смијеху и шали другарице дорађују испрошеиици недовршеиу ирћију, а момтт,и уз каву и духан дирају их и разговарају. Док им досади и рад и разговор те носкоче на се ухвате у коло — туттт.и магаза. Један пут два долазила и Велика на тек изостаде. Не има је једтте на пи друге пи треће вечери. Рекоите, болесиа је. Звао Пециреи све хећиме из реда, и наше и оне швапске. Гледнли је оии, лупкали је по спази на тек врте главама. Давали јој љекакве врагове, да пије, и она ттнла, а не оздравила. И, за чудо, пије лежала. По цио даи хода, а из магазе на двор, а са двора у магазу — све бијаше у н>екакву послу.

Т)екад јој до1)е па пјева, пјева — ори се и магаза и двор; ђекад закука — да ти је срце од камеиа, ироплакало би. Питали је: шта јој је? А она: „Сама не знам. Дође ми тешко, тешко — не умијемвам казати. Кад се исплачем, лакше ми је." Рекотне: „Да кажемо, пгеиула је, пттје; али Ке, бели, шеттути." IV Дошла јој једиог дана Каравида, да је види. ,Баш си ми добро дошла!" вели јој Велика. „Иде ми се, а пе имам с киме — бабо ми отишао нослом у чартнију." „Па да идемо!" пристаје Каравида. „Да идемо —?" и Велика се мало замисли. „Ја! Да идемо на бембашу. Мпот о ми се допада онај птум, она ломп.ава, оиај ноглед уз брдо, а чини ми се, пијесам онђе била — пола је вијека." И по1)отне раме уз раме, руку за руку, као прије толикијех мјесеца. Мало су говориле, идући кроз пануџије.