Стражилово

43 1 (5в

Другог, па, одмахнушпи главом, аапита их журпо: „Одакле сте ви?" „Молим покорпо, Радоје Берић из Вврјока." „А ти?" „Јоваи Степић из Мирогоја." „Нисте браћа?" После кратке почивке рећи ће Радоје: „Нисмо." „Побратими ?" Ћуте. Комапдир се окрете строју: „Позиаје ли ко ову двојицу? Шта су они једап другоме те се отимљу, ко ће за кога да погине?" „Молим покорно," озва се тек једап из строја, „ми смо кумови. Јован је пре поласка у рат испросио Радојеву сестру." „А има јји Радоје још кога од браће и сестара?" заиита дал.е комапдир благим гласом. „Имао је, али су му пре године ноумирали: два брата и једна сестра!" одговори оиај из строја. Командир иоћута, гледајући иемо на Јована па па Радоја. Лице му се чисто разведри и ои снусти револвер. Па их тек запита благим гласом: „Је ли тако, како онај вели?" Ови се погледаше па тек Јован иромуца : „Јесте, госиодипе к .мапдиру; али верујте, ја сам педесети!" „Немој болап, кад сам ја! Ти си ме одгуриуо и стао на моје место !" — бранио се Радоје. Командир се окрену строју: „Р>и, који сте били до њих, зпаћете, ко је од п,их био недесети?" Војпици слегоше раменима. „Пе сећамо се, госнодине командиру, ми смо сваки себе гледали!" — озва се педесетдруги. „Јесмо !" — додаде четрдесетдевети. Командир, који је дотле немирио пролазио покрај строја, стаде на средииу и иоче громким гласом: „Војници! Видесте ли и чусте ли како се ова двојица отимљу, ко ће за кога да ногине ? Брат за љубав једипице сестре, да

јој вереник не страда, — ВереиИк за л,убав невесте да не изгуби јединца брата тачмиче се да једаи другога замени. Лено је то, војници, љубити своју вереницу, нлеменито је гинути за своју сестру, дичпо је да брат брату замени главу; али да би та љубав била истинска, да би била чиста, да би била бесирекорна, ваља сваки од иас, и ја и ви, да делом иокажемо како смо кадри да појмимо, да је наше срце кадро да се загреје, да је наша душа кадра да се занесе тсрвом и иајвеЛом љубављу — љубављу ирема нашој отаџбини, која треба да је свима нама најдража, да је сви нодједнако и у првом реду .љубимо и да се пре свега за н,у жртвујемо. Јер ко није кадар да осећа љубав нрема отаџбини и да се за п,у жртвује, тај пе може истипски љубити ни оца ни мајку, пи брата пи сестру, ни нобратима ни вереницу. А ви сви, и ти, Јоване, и ти, Радоје, срамиим бегством иоказасте, да немате љубави ирема отаџбиии. Упамтите добро, војници: онај, што бега испред ненријатеља, који долази да му пороби, да му попали, да му осрамоти и поиизи мајку свију нас, иашу драгу отаџбину, тај није пикад био нити може бити ии добар син, ни искреи брат, пи веран вереник, тај у опште није достојан да се називље човеком. Такав је гори и од животиње, јер и животиња брани своје легало од туђе напасти, и она тражи и бори се да јој легало буде што угодније и осигураније, и она чува своје младе, које љуби, — а ви . . . људи . . . момци, који имате своје домове, своје очеве, мајке, браћу, сеје, л,убе — ви ето срамно бегате и напуштате да непријатељ нороби, иопали, осрамоти и уништи нашу највећу светињу — нашу отаџбину! Са каквим ћете се образом вратити својим домовима: очевима и мајкама. браћи и сејама, љубама и друговима? Како ћете иекад стојати пред својом децом и уиуцима, који ће се одушевљавати славом Обилића . . . а ви, њихови очеви и дедови, мораћете склањати своје седе главе од стида, да вам се на челу пе види жиг кукавштине, а до вас је самих стојало да с поносом дижете главу, да сте се с бојишта враћали као јунаци . . . као Обилићи. ..."