Стражилово

-кз 164 е>-

,.И хоћемо. госиодипе комаидиру!" узвикиу Радоје. — „Хоћемо ето ја и Јован . . . кунемо ти се: тако нам свега што иам је пајмилије." 11а подигоше нушке, а Јован кликну: „Цуштај нас ттатраг!" „И ми ћемо . . . сви . . . води пас, командиру!" захори се но строју. Командиру се иаднуше груди, усне му заиграше . . . он, стари отврдли војиик па се занлака — толико му срце беше пуно. Па се окрену огтима под растом и хтеде да по обичају викне, али је једва могао исирекиданим гласом да каже : „Дреиште им руке и скидајте с очију завој, да виде светило највеће л.убави!" Па онда ободе коња. махнувши рукама иравцем од куда су дошли: „Онамо напред, ђетићи, у име божје а за част и славу наше отаџбине!" „Ура! захори се као из једиог грла, тако да се са свим изгубио глас труба, које су до тог трепутка одјекивале иреко нотока. И цео се батал»ои крену папред . . . снлки весео као да се иде у сватове! * За време нохода месеп, је био са свим зашао за облаке а лака кипшца поче да ромиља. Ишло се п1то опрезније, тихо, нико од себе није давао гласа. Командиру је, које од узбуђен.а, које од раие, јако било позлило, једва се држао на коњу . . . тек тек што се није свалио. Али је оп напрегао сву снагу, да дочека бој. И дочекао га је. Непријатељ је био заузео шапчеве, чекајући у њима безбрижио да сване. Није ии слутио, да се разбијена војска може тако брзо да одважи на пов бој у поћи. Али се та војека одважила па стала јуришати. И те како је јуришала! И; пснада, као бујица, која човека иомете и запесе, да иема кад да дође к себи. Непријател. истина пије стајао скрштених руку пити је одмах устукнуо. Чимје осетио да се нриближује „зелени батал.он", осуо је смртоносну ватру. Нападачи су гинули, као кад се град сиусти на богато класје. Али су ииак за то јуришали и као лаке газеле ускакали, борећи се лавовски и ио-

тискујући пепријател.а са еваког недл.а. земл.е. Командир је имао још толико сиаге да дође до места, иа које је заринуо био заставу. Са последњим иапором извуче на видело освештапо војничко знамење, и таман га радосно нодиже у вис с ускликом: „Ево, ђетићи ' — ■' наиред!" — заииха се и клону. Јоваи. који се борио ]>аме уз раме с Радојем, у тај мах нритрчи и нрими заставу из командирове клоиуле руке и понесе је напред. И тек закорачи два пут, а преда н. искрсне неиријатељски официр, који се једиом руком маши да шчепа заставу, а другом замахне сабљом на Јована, који брже стукие. Међу тим је Радоје као иеро ускочио међу Јована и иенријател.а, замахнувши на овога кундаком. Све је То било у треиуту, Радоје и иеприЈатељски официр се сударише у исти мах. Ударац, намењен Јовану, нрими Радоје, па потегне иенријатеља кундаком посред главе, тако да се овај пичице строиоштао. Али се и 1'адоје запиха . . . лево раме беше му одрубљено и Јован га нрихвати у наручје. . . . Крв шикну но Јовану, а Радоје само рече : „Чувај ми сеју, Јовапе. . . Амапет тн.. Загрли је на твоје јуначке груди и за мене тако . . . као што грлиш нашу заставу. . . Чувај их као зеницу. . . ." Па се ероза иа земљу и издахпу. . . . Свитало је. . . Свануо је лен дан. Освитак даиа донео је „зелеиом бата.љону" сјајиу иобеду, којајебила претеча нобеди иа целој убојиој лииији. . . . „Зелени батал.ои" био је истина преполовл.еп, али је понео славу Обилића. . . У редовима иогииулих јуиачких бораца био је и њихов комапдир. . . Кад се сврпшо ]»ат, в])а.тио се Јован своме дому са ноносним именом: неусграгиивн оа/рјактар. Груди му беху окићеие златпом колајпом за храброст. Сви се п.име дичили и поиосили а поиајвише верпа м у љуба, која је иа свога војпа гледала као па светињу. А застава „зелепо!' батал.опа" лепрша