Стражилово

1

78 о-

били уна своје родпо жало, тамаи као лупари ун хридину. Ма да бијаху већином голи сиромаси, опи се онет, у веселе дапе, сјећаху свог старог попе, и кад их у лову добра срећа иослужи, сваки 1,е од и>их по иеитто у Јгарохијску кухињу оставити: иеко сипу, пеко груја, иеко зубачића, и неко спртвипу прстака, тог красног морског воћа, којијем би се и царска со<»ра поднчити могла, а камо ли ие ће скромна трпеаа жуппичка. Дум Бариша бијаше дакле замишл.еп, али пе с тога, гнто му се и нехотице ноглед огимаше оиамо преко затоиа иа убаво и чак богатије село С***, главну општинску парохију, за којом попа давно уздпсаше; ие, тг.егове се мисли око друге, много чедпије ствари врзаху, али му та ствар бијаше од јуче тако иамет заокупила, да већ пи иа што друго пе могаше да промпсли. Кво што је било у ствари. Сваке године у очи Божића бијаше ста])ац павикао, да у иарохијској црквици, нод главнијем олтаром, иаправи „Битлејемску појату", те својим вјернима прикаже у што живљој слици Христово рођен.е. Том се побожном обичају не бијаше још пикада изиевјерио, али у иошљедње вријеме — управ од пет-шест годииа овамо —- кад би год приспио час, да се јасли из „сакристије" изпесу, Дум-Баришиио би се онуначко лице иеком невидовном сјетом осуло, и он би дугс ћутао, па се потајно гризао. А имађапге и рашта, Бог идуша! Оп се сада сјећаше, е су јасли до зла бога расклимаии и на више мјеста црвом нро точепи. Сваке би се у Бога годиие ти јасли куд и камо дотјеривали и из нова бојадисали, али у години дана влага учипи своје, чавлићи изнова нонусте, а кад настуие благи дани, ето ти невоље: божанственој се колијевци даптчице једва заједно држе! Ну, то ие бијаше највиша жалост; гора је жалост, што је и воштано дијете Исус, које требаше у јасле смјестити, иа витне мјеста окрњавило и читавом једном руком осакатило ; сјем тога, десиог му ока иестало сасвим, а пусте гагрице изт^ризле виши дио косице над челом.

Да толиком квару доскочи, чињаше стара Марта чуда од хитрине и домишљатости. Час би окретала божанетвеио чедо тта лијеви бок, да му прикрије ону празну очиицу, а час би га обртала па десно, да забашури ону сакату руку; уз то разастираше сламу тако, како ће гледаоци иомислити е су она два одсутиа уда под њом остала. А тај милосрдни посао старица ево већ иеколико година редовно понављатпе; па опет, не би она труда жалила, да је газда непрестано у нослу не ометаше, причајући јој чудеса о басиословпом богатству цркава у граду; да јој је, вели, завирити у саборну цркву свете Стошије: ту ти је новорођенче новијепо у самој бијелој кадиви, извезеиој златиијем гајтаиом, а лежи у иеривоју цвијећа, лијепо као иасликаио; мислитп, сада ће проговорити, да полазиицима захвали па посјети. Марта би га гдјегод молила, и то доста опоро, да је се мане и да је ие омета. Тад би господип попа уздахнуо, на се кроза зубе жалио иа л.удску злобу и иа тешка времена, нтто су за сиротињу настала, док би стара домаћица даље свој посао иастављала и отирала прашину са дрвенијех кипова Светог ЈосиФа и Дјевице Марије, који се ттекуд бол>е зубу времеиа отимаху. Ове године нак, када се преношаху јасли из цркве у парохијски дом, бијаше се случио комичаи призор. Кад Марта узе да истреса лањску сламу, шмнгну из јасала ситаи мишић, иротрча преко тавана, зађе за ноиину наслоњачу, па га нестаде у једној нањежици на ноду, који се, на жалост, бјеше на више мјеста пробуптио, јер се оиштииа ттосве слабо стараше, да парохијски дом у реду држи. То мајушпо „збитије" одведе разговор на другу страну. Парохијски дом, а бо'зна и црква, бијаше у најжалоснијем статт.у. Подстакнут Мартииијем ријечима, скап.иваше се Дум Бариша већ поодавпо, да нође лицем у главно мјесто те начелиика замоли, да му општииа пркву и стаи поправи; па жалост, начелиик, њеки стари иоморски вујо, бијатпе сушти безбожник, а не бјеху му бол.и ни нрисједници, те се старац бојанте, да му сва мука узалудна не буде.